Sergej Trifunović je u nekoliko navrata do sada pominjao obavezno glasanje. Nedavno je u Novom Sadu izjavio da će tražiti da se Sporazum sa narodom dopuni odredbom o obaveznom glasanju. Doduše, rekao je on u administrativnom centru severne Srbije još ponešto, ali je ovaj retorički deo njegovog nastupa ostao bez odgovora.

U čemu je poenta Trifunovićevog zahteva? Zagovornici obaveznog glasanja žele da uključe što veći broj građana u ključni politički proces.

Ako bi sutra u Srbiji, recimo, bio donet zakon kojim bi se glasanje učinilo obaveznim, sigurno bi se povećao procenat građana koji bi učestvovali na izborima. Međutim, tada glasanje više ne bi bilo pravo, nego obaveza; ne dobrovoljna aktivnost, nego sankcijom podržana prinudna radnja. Srbija bi se na taj način pridružila grupi zemalja u kojima je glasanje obavezno. Danas se obavezno glasa u Argentini, Belgiji, Grčkoj, Luksemburgu, Meksiku, Singapuru i još nekim zemljama. Posledice neizlaska na izbore su različite: negde apstinenti ne mogu podići plate, drugde se plaćaju novčane kazne, negde se ne može stupiti u državnu službu, dobiti kredit ili pasoš, drugde se gubi pravo glasa, itd. Neke zemlje su imale, pa ukinule obavezno glasovanje, poput Holandije ili sada politički aktualne Venecuele.

Treba imati u vidu sledeće: masovni izlazak na izbore ne znači i da u društvu vladaju demokratski odnosi. Teško da bi iko razuman demokratskim krstio procese u Severnoj Koreji, u kojima na izbore izlazi 99,98 posto građana. Isto tako bi se teško moglo reći da je tih 99,98 posto građana zainteresovano za politiku, da se odlikuju političkom kompetencijom, poznavanjem političkih procesa i dobrovoljnom participacijom u njima.

Apstinencija je složen fenomen. Nisu svi građani koji odbijaju da učestvuju na izborima idioti i političke neznalice. Apstinencija je jedna vrsta političke poruke izbornim akterima, a iza nje može da se krije politički stav. Građani, recimo, apstiniraju i zato što ne mogu da otkriju vezu između, s jedne strane, svojih izbornih preferencija i ponašanja i, s druge strane, kvaliteta svog života i svoje pozicije u društvu. Tada oni apstinencijom šalju dve poruke: prvu, da nemaju poverenja u političke aktere i, drugu, da se izborima ništa ne može promeniti.

Poverenje birača se ne može povratiti obaveznim glasanjem. Kada izborni favoriti svojom bahatošću, neodgovornošću, korupcijom, izigravanjem izbornih obećanja i negiranjem volje građana iznevere svoje birače, onda je njihova apstinencija sasvim realna posledica takvog, neodgovornog ponašanja.

Zato bi Trifunović i svi njemu slični, pre nego što prislom dovedu građane pred biračke kutije, morali dobro da porazmisle o tome kako da političke izabranike učine odgovornim akterima, kako bi i centralnu političku instituciju, parlament, dakle, pretvorili od smrdljive balkanske konjušnice u respektabilnu instituciju.

Ako želi da bude delotvoran sistem, obavezno bi glasanje moralo biti oslonjeno na dosledan sistem sankcija; njima se može povećati procenat izborne participacije građana, ali ne i njen kvalitet. Sasvim lako je zamisliti građane da svašta crtaju ili dopisuju na glasački listić, a zatim ga takvog, neupotrebljivog, bacaju u birački boks.

Hoću reći da je nemoralno terati ljude da glasaju, ako su oni odlučili da apstiniraju. Oni koji bi hteli da smanje kontingent apstinenata, jer računaju da se među apstinentima kriju i njihove pristalice, morali bi da se potrude i nađu neka bolja rešenja od prisile, kako bi što veći broj glasača doveli pred glasačku kutiju, a njihove izabranike učinili odgovornijim, nego što su to bili do sada.

(Autonomija, foto: Beta)