Mnoga moja predavanja, a ovo večeras posebno, zahtevaju neku vrstu malog predgovora, nekoliko napomena kako bismo otklonili ovu prvu nevolju sa kojom se suočavamo kada pričamo o crkvama, verskim zajednicama i decentralizaciji. Prvo što će vam pasti na pamet je pitanje: ide li to uopšte zajedno? Reklo bi se da ne ide, međutim, na ovom prostoru na kojem živimo sve ide zajedno i što je više sve naopačke – to bolje funkcioniše. Još jedna napomena. Ništa lakše nego da vam na ovu temu ja izložim ono što mislim, ali najbolje bi bilo, pošto ste vi novinari, da to kasnije ide kroz neku vrstu dijaloga i postavljanja pitanja. Dovoljno je da otvorite bilo koje novine, da pogledate bilo koju televiziju, pa da vidite da su to svakodnevni problemi koji se tiču crkava i verskih zajednice i, gledano spolja, ovo prestaju da budu unutrašnjecrkveni problemi i pretvaraju se u komplikovane društveno-političke teme.

Prva teza na koju hoću da vam skrenem pažnju je, kad se kaže crkva ili verska zajednica, imajte na umu da je to strogo centralizovana zajednica, hijerarhijski ustrojena, da u njoj nema velikog prostora za nekakve lokalne inicijative ili decentralizaciju. Pa, ipak, iako je to teorija, u praksi se kod nas pokazuje da to nikako nije tako nego da se ovi problemi itekako otvaraju. Možemo početi od bilo koje crkve u Vojvodini i Srbiji. Ti problemi su dosta komplikovani i nije nikakvo čudo što ćete nakon silnih saopštenja i vesti, već sutradan imati saopštenja verskih prvaka da to nije tako.

Obično počinjemo od Srpske pravoslavne crkve, ali ovoga puta počećemo od Islamske verske zajednice u Srbiji. Islamskih zajednica ima svuda u zemlji, pa i u Vojvodini. Ona i nije tako organizovana da se zove crkva. U islamu ni nema crkava u našem hrišćanskom smislu te reči, nego je to zajednica. Prvo što ćete primetiti je da je Islam veoma širok pojam i islam nema neki centar u svetu, kao što npr. katolici imaju u Rimu. U islamu nema vrhovnog učiteljskog autoriteta nego je islam u svakoj zemlji, po prirodi stvari, decentralizovan na neki način i postoji u obliku različitih zajednica koje ujedninjuje islam kao vera u Proroka. Da je to tako, sve bi bilo lakše, međutim u verskom pogledu islam, koji se u Saudijskoj Arabijiji služi svakog petka u džamiji i ovde kod nas u Vojvodini u nekoj džamiji ili u Beogradu ili Novom Pazaru, to je jedna ista vera. U tom versko-doktrinalnom pogledu. Međutim, nema autoriteta koji određuje kako će islamske zajednice biti organizaovane.

Kad je u pitanju Srbija, tu je tek stvar komplikovana, a u poslednje vreme se tako iskomplikovala, a kako bi inače sa nama bilo nego komplikovano, da trenutno u Srbiji imamo dve Islamske verske zajednice. Jedna je u Novom Pazaru. Svakodnevno srećete ime njenog ratobornog i agilnog poglavara Zukorlića. I postoji ova Islamska zajednica u Beogradu. Otkud dve ako je po Ustavu i po Zakonu o crkvama i verskim zajednicama moguće da u Srbiji postoji samo jedna islamska verska zajednica? Kako su nastale ove dve? One nisu nastale u nekom procesu dentralizacije, nego je to država i njene strukture, tačnije policija, podelila islamsku zajednicu na dva dela. Sada se ove dve između sebe totalno glože, sukobljavaju i možete često pratiti žestoke obračune među njima gde se ne preza ni od oružja.

NOVI PAZAR, SARAJEVO I BEOGRAD

U čemu je ovde problem? Problem je kao što vidite, i već smo došli na ono pitanje, čisto politički, jer ona islamska zajednica dole u Novom Pazaru tvrdi da je njihov duhovni centar u Sarajevu gde se nalazi verski poglavar koji nosi titulu Reis ulu lejma, što će reći vrhovni verski starešina. No, ovi iz Boegrada ne gledaju tako na stvari i kada su ih već razdvojili na dve, onda je ovaj deo islamske zajednice u Beogradu izabrao svog vrhovnog verskog poglavara koji nosi titulu Reisa. I gloženje među njima ne prestaje. To da duhovni centar neke verske zajednice nije u zemlji u kojoj vernici žive, nije nikakva novost. Katolici imaju npr. duhovni centar u Rimu, Papa sedi u Rimu.

Međutim, ovde se ne radi o tome. Ovde ispada da se Islamska zajednica u Srbiji, u Beogradu decentralizovala u odnosu na onu drugu i to sada više nije neko versko pitanje. Istu službu svi oni služe petkom, i oni u Novom Pazaru i u Beogradu i u Saudijskoj Arabiji. To je postalo čisto političko pitanje i tu počinju ozbiljni problemi sa tom decentralizacijom. Oni su do te mere ozbiljni da se procenjuje da je ta situacija sa islamom u Srbiji teža nego u bilo kojoj drugoj zemlji, a radi se upravo o čisto političkim motivima. To da političke strukture na vlasti hoće da pridobiju crkve i verske zajednice na svoju stranu nije novo i sada se ovi u Beogradu priklanjaju državi Srbiji, a islamska zajednica u Novom Pazaru, pogledajte to je svakodnevno tema broj jedan, ne samo da priznaje Sarajevo i reisa Cerića, nego osniva akademije i zagovara autnomiju Sandžaka. Tako da se zapaža i u islamskoj zajednici isti onaj fenomen koji nas na Balkanu prati barem poslednjih 30-tak godina na najkobniji način.

Verske vođe preuzimaju ulogu nacionalnih političkih vođa. Sada se ovaj deo zajednice u Beogradu ogradio od toga, ali onaj deo zajednice u Novom Pazaru otvoreno igra političku ulogu, koja stoji na dvema pretpostavkama koje su čisto političke prirode. Razmišljanje verskih vođa u Novom Pazaru je da, ako mogu Srbi da imaju Republiku Srpsku u Bosni i Hrecegovini i da tamo verski autoritet ima crkva iz Beograda, mogu i muslimani da imaju vrlo sličnu situaciju u Sandžaku, da imaju autonomiju u sastavu Srbije. Međutim autonomija više nije versko pitanje, jer zahtevi za autonomijom su legalni i legitimni svuda u svetu, ali je nemoguća autonomija na verskoj osnovi. Imao je Sandžak političku autonomiju 1943-1945. godine, ali to nije bila i verska autonomija. Ono što sada muslimani u Sandžaku zagovaraju to je politička autonomija koja bi bila isključivo islamska, a na teritoriji Sandžaka živi i oko 20 procentata građana druge nacionalnosti.

CRKVE, NACIONALIZAM I RATOVI

Na tom primeru se sada vezujemo za pitanje nacionalizma u verskim zajednicama.u poslednjih 30-tak godina. Toliko ga je bilo u crkvama i verskim zajednicama da je to izazvalo seriju ratova na Balkanu čije posledice se i danas osećaju. Logika je svuda ista – verske vođe treba da budu ujedno i političke vođe. Ali tu se sudaramo sa jednom činjenicom. Srbija je, kao i većina evropskih zemalja i zemalja u okruženju definisana kao laička sekularna držzava, gde su crkve i verske zajednice slobodne u vršenju svoje misije, ali odvojene od države. Međutim, one neće da budu odvojene. Tako se otvara jedan jako krupan problem, a to je: šta raditi u Sandžaku? Ja često odlazim tamo ovim ili onim poslom i dobro poznajem situaciju. Pada u oči da je autonomija moguća, naravno, pa i Vojvodina je ima i ona je Ustavna kategorija u Srbijii. Nikakvih problema tu nema, ali Vojvodina nema autonomiju na jednoverskoj i jednonacionalnoj osnovi. Tu gde se pojavi takva kolizija tu dolazi do nacionlizma koji je nespojiv sa izvornim učenjem islama. Tu morate razlikovati dva važna pojma koji se u medijima uopšte ne razlikuju i prave se zabune. Jedno je islam kao vera, a drugo je islamizam. Ovo drugo je politička ideologija, da tamo gde su muslimani u većini budu i politički dominantni. Kao što vidite, to je ovde akutan problem, a pogledajte i ove promene na arapskom istoku. I one idu u tom smeru da se i tamo načini razlika u tome šta je država i njena politika i šta je Ustav i zakon. Ni u Egiptu ni u Siriji ni nigde drugde autonomija ne može biti na jednoverskoj osnovi. U Siriji takvih zahteva nema jer je u Siriji 35 odsto stanovništva hrišćanske vere. Izgleda vam čudno? Pa da, to je istina. Najstariji Hrišćani su u Bagdadu u Iraku i tamo nemate ni u Ustavu ni u zakonima da je islam državna religija i politička kategorija. I tu se sada lome koplja na celom islamskom istoku kako to rešiti, a kod nas se to zaplelo do nemogućih razmera.

Drugo što pada u oči je da građani Sandžaka, u većini islamske veroispovesti, ne dele svi isto to mišljenje. I vi sada u Sandžaku možete stvarati akademiju nauka, to nije nikakav problem. Francuska ima pet akademija, Rusija desetak. Ali ne možete stvarati samo Islamsku akademiju nauka, da li me razumete? Jer onda ona gubi kredibilitet naučne ustanove.

RELIGIJA I AUTONOMIJA

Ja sam se ovde na početku zadržao baš na ovom primeru Islamske zajednice u Srbiji da ga vi bolje sagledate i da izbegnete ovo što se u medijima svakodnevno sreće. Ne pravi se razlika. Jer ima i Srba muslimana, a isto tako naši muslimai u Bosni ne govore ni arapski ni turksi jezik. Taj problem u Sandžaku sa tom Islamskom zajednicom je postao toliko akutan da je dobio međunarodne razmere. Zabrinutost vlada i u Briselu na evropskom planu, a u ceo problem se meša i Turska i dobro čini što se meša.

Turska je sekularna i laička republika, vera je tamo dovojena od države i obrnuto i sada Turska nastupa sa jednom idejom da pomiri ove dve islamske zajednice u Srbiji. Ideja je dobra, načela za pomirenje su dobra, počivaju na ovome što sam vam ja na početku naveo da se mora načiniti razlika između islama kao vere, koja je privatna stvar, i islamizma kao ideologije koja se služi ekstremističkom ideologijom, pa i u svetu dobija loše razmere. Setite se Bin Ladena i svega toga što se Avganistanu dešava. Vera se pretvara u politiku i prihvata taj udes birajući sudbinu da bude izložena otporu. Najveći otpor ovakvoj islamističkoj politici u Novom Pazaru ne pružaju ni pravoslavci i katolici koji tamo žive, nego sami muslimani iz Sandžaka kojima je jasno da se na tome ne može graditi autonomija. Lično ne verujem, ali pustite moj lični pesimizam, da će Turska uspeti u pomirenju ove dve islamske zajendnice, jer ni jedna ni druga strana ne odstupaju ni za milimetar od svojih stavova. Problem je čisto politički, a Turska može da ponudi jednu političku ideju laičkog tipa, jer Turska država je tako definisana.

ULOGA SPC

Još zanimljivija stvar je kada pređemo na druge crkve i druge verske zajednice. Nespojivo bi bilo sa hrišćanskom verom da se ovakvi politički problemi stvaraju. No, avaj. Do 1920. godine, dobro zapamtite tu godinu, ono što se zove Srpska pravoslavna crkva danas nije uopšte bilo tako. Hrišćanska crkva je na tom prostoru bila potpuno decentralizovana. I to na način koji se uklapa u tokove društvenog razvoja. Pravoslavna crkva u Vojvodini sa sedištem u Sremskim Karlovcima imala je stepen patrijaršije i u Vojvodini su 1920. godine imali patrijarha. Srbija u to vreme nije imala patrijarha, nego mitropolita. Sad se ovaj problem tek pretvara u nešto što bi vas trebalo živo da zanima i sa čim ćete se svakodnevno sretati. Crkva je, rekoh u prvoj napomeni, hijerarhijski ustrojena i danas je još uvek tako. Pogledajte šta se događa oko SPC u Makedoniji. Tamo postoji Makedonska pravoslavna crkva, koju SPC ne priznaje i obrnuto. Jedan deo se odvaja i misli po pravilu da oni koji imaju svoju nezavisnu državu imaju i nezavisnu autokefalnu crkvu koja ima svoga poglavara. Problem se toliko iskomplikovao da su odnosi između Srbije i Makedonije svedeni na nulu i krajnje su loši. Tako dobijate situaciju koja uopšte nije verske prirode niti je zakon za to kriv. U zakonu piše da u Srbiji postoji jedna Pravoslavna crkva, ali se sa raspadom Jugoslavije vidi da postoji još jedna u Makedoniji koja služi na makedonskom jeziku i ima svog poglavara, a iz Beograda je ne priznaju.

Nema logike u tom nepriznavanju i to je još jednom zbunjena politika nakon raspada Jugoslavije, jer i daleke 1219. godine SPC se jednostrano odvojila od Vaseljenske patrijaršije u Carigradu (Sveti Sava) i do te mere je narušila jedinstvo crkve svojim politički inspirisanim odvajanjem, da je Vaseljenska pravoslavna crkva, koja obuhvata sve pravoslavne crkve, osudila SPC i to prokletstvo je trajalo punih 25 godina. Sada kada Makedonci isto to rade, Srbija im to ne priznaje. Ako je ovo neka daleka istorija, a ne bi trebala da bude u tim crkvenim pitanjima, jer istorija sa permanentno prelama u savremenosti, onda pogledajte ovaj odnos između Srbije i Crne Gore. Crna Gora je nakon raspada Jugoslavije obnovila državnu nezavisnost i tamo se pojavila Crnogorska autokefalna pravoslavna crkva, koja ne priznaje SPC. Međutim, SPC, koja tamo ima svoju mitropoliju, ne priznaje, ne samo neku drugu crkvu u Crnoj Gori, nego ni državu Crnu Goru. Eto vidite: Amfilohije, suđenja, problemi iz dana u dan dramatično se odvijaju ove prilike. Tu upravo stižemo do onog najvažnijeg, a to je: trebalo bi da je svaki nacionalizam, na etničkoj ili nacionalnoj osnovi bude nedopustiv u crkvama i uopšte u verskim zajednicama. No, iako se u pravoslavlju smatra da je svaki verski nacionalizam (filetizam) jeres, greh i nešto opasno, upravo u krilu SPC javile su se takve nacionalističke tendencije koje ne priznaju nikoga drugog, pa neka on tri puta bude pravoslavni, ako ne pripada njima. Stižemo ponovo do činjenice da to uopšte nisu verski i crkveni problemi, nego se tu prelamaju politika i ostali društveni faktori.

NACIONALIZAM POGUBAN ZA CRKVU

Imamo tu još jedan problem sa kojim ćete se stalno suočavati, a to je da u Ustavu Republike Srbije piše da su sve crkve i verske zajednice unutar nje slobodne i građani su slobodni da ispovedaju koju god veru hoće, kao i to da je Srbija sekularna država. To jedno piše u Ustavu, ali se u praksi uopšte ne primenjuje. Većinski deo SPC hoće da svi oni koji su pravoslavni budu Srbi što je nemoguće, jer ima pravoslavnih Japanaca, Francuza, da ne govorimo o milionima Rusa, Bugara itd. Taj nacionalizam koji ulazi polako na ta crkvena vrata razorno deluje na crkvu samu, a deluje i na društvo i na državu. Tako sada mi u Srbiji imamo vrlo bremenitu situaciju sa puno opasnosti, tako da ovaj zakon koji je sadana snazi i zove se Zakon o crkvama i verskim zajednicama je potpuno naopako postavljen i naopkao donet. Njega su donele političke strukture posle Miloševića i taj Zakon je doneo apsolutni haos iz koga proizilaze svakodnevni sukobi između Srbije i Crne Gore, Srbije i Makedonije itd. Dakle, crkva, i eto nas kod ovog pitanja koje je meni postavljeno u naslovu teme, jeste centralizovano i hijerarhijski ustrojena, ali ona ne bi trebalo da bude bez elemenata centralizacije koji odgovaraju odrđenom stanju stvari. Otuda se sasvim prirodno javljaju ove težnje da vernici hoće Crnogorsku pravoslavnu crkvu ili Makedonsku pravoslavnu crkvu, a može se dogoditi i težnja da hoćemo Vojvođansku pravoslavnu crkvu… Ali, tako se otvara čitav niz problema.

Kada uporedimo stanje u monoteističkim religijama, u hrišćanstvu, katolicizmu i pravoslavlju, islamu i judaizmu u najboljoj situaciji su trenutno katolici. Iako im je duhovni centar i vrhovni verski autoritet u Rimu, po njihovom učenju, svi katolici, bilo gde da žive potpuno su decntralizovani tako da su recimo katolici iz Srbije građani Srbije, državljani Srbije. Katolici u Urugvaju su građani Urugvaja… Katolici su izgleda najjasnije razumeli taj problem da crkve i verske zajednice ne moraju biti centralistički ustrojene, nego da prema lokalnoj situaciji moraju da imaju dentralizovan smisao. Evo vam opet jedan primer. Sada u Crnoj Gori eno traju suđenja, a odnosi između Srbije i Crnoe Gore su svedeni na nulu, došlo je do povlačenja ambasadora. O čemu se radi? Crnogorske državne vlasti, ne sporeći pri tom pravo SPC da ima svoju mitropoliju u Crnoj gori (ona to ima iu Hrvatskoj, u Sloveniji u Austriji itd) i da tamo deluje, zahteva da mitropoliti i sveštenici budu državljani Crne Gore. Odnosno, ako su došli iz Srbije, da moraju imati radnu dozvolu i boravišnu dozvolu. Pa, napokon, to važi i u Srbiji. Stranac koji hoće ovde da dela, da otvara preduzeće i vrši bilo koju delatnost, mora da ima dozvolu boravka, gde plaća porez itd. Vidite, ti problemi nisu ni malo jednostavni i nemaju samo jednu stranu.

Dakle, to važi u svim monoteističkim religijama. U islamu nema Pape, pa ni pravoslavni nemaju Papu. Svaka pravoslavna zemlja ima svog poglavara, a u Carigradu postoji Vaseljenski patrijarha, koji nije papa, već je jednak među drugima.

KAD VERA POSTANE POLITIKA

Osnovni problem, koji ja pokušavam da vam sažmem i da vam pomalo to i dociram, jer drugačije ne možemo, moramo neke pojmove razjasniti, je u tome što on uopšte nije verski. Vera je privatna stvar i privatno osećanje sveta. Postoje Srbi katolici, Srbi islamske vere, postoje Srbi judaisti. Vrhovni Rabin i starešina Judaističke verske zajedniceu Srbiji je Srbin, a ne Jevrej, i on prihvata judaizam i načela judaizma. To je taj problem koji stalno srećemo, a ovako kako se on postavlja u Srbiji on samo proizvodi više konflikata i prouzrokuje više problema nego što bilo koji problem rešava. Ne možemo mi makedonce koji imaju svoju samostalnnu državu i jezik naterati da budu Srbi, kada oni neće da budu Srbi. Tako se događa čudna stvar. SPC na terenu republike Makedonije ima neku svoju crkvu, koja se zove Pravoslavna ohridska arhiepiskopija, i ona nije priznata od strane te države. Kada ovde u Srbiji, evo vam problema i ovde u Vojvodini, Makedonci kojih u Srbiji ima oko 40 hiljada (koliko i Srba u Makedoniji), hoće da imaju svoju pravoslavnu crkvu, ni SPC ni država im to ne da. Kada Crnogorci, evo tu u Lovćencu, hoće da imaju svoju crnogorsku pravoslavnu crkvu, SPC i država im to ne da. Ono što je nama dozvoljeno u Crnoj Gori, to njima nije dozvoljeno ovde. Gde ćete veći problem i veće začkoljice političke prirode, jer sve to sa izvornom verom nema nikave blage veze.

Kako se ovo može rešiti? Naravno, što god je država otvorenija i demokratski ustrojenija ona nema ove probleme. Pođimo od toga. Takve države uopšte nemaju ovakve probleme. Imate npr. Italiju i Francusku gde ima pravoslavnih crkava i npr. postoji čak i Francuska pravoslavna crkva koja ima oko 200 hiljada vernika. Ali oni nemaju nikakav problem sa državom, zato što je tamo u Ustavu celi problem rešen jednom rečenicom koja je vrlo kratka. Građani su slobodni da se verski opredeljuju, da pripadaju crkvi kojoj žele iz tradicije u kojoj su rođeni, a republika je obavezna da im tu slobodu štiti. Stop. To je cela rečenica Ustava. A mi smo ovde doneli čitav zakon koji stvara probleme. Neke sam vam pomenuo. U Zakonu o crkvama i verskim zajednicama koji je na snazi, vlada pravi haos. Rekoh malopre, da u njemu piše da u Srbiji može da postoji samo jedna Islamska zajednica npr. a oni su sami napravili dve, da li me razumete? Biće i tri. A to biva isto tako i sa crkvama.

STVARI SE KOMPLIKUJU

Tu se približavamo kraju ovih mojih razmatranja opšteg tipa. Zahvaljujem vam što ovo pratite i vidim da shvatate kako se ovde problemi ne rešavaju nego se samo komplikuju i to dostiže takve razmere da ovih dana imate pune novine tipa: “Državni organi Crne Gore hoće da proteraju srpske sveštenike i monahe”. Bukvalno da ih proteraju. Oni tamo vrište: žalićemo se! Problem je u tome što njima tamo niko ne brani da budu pravoslavni niti im brani da pripadaju SPC, nego moraju da se ponašaju kao građani jedne države sa urednim dokumentima koje ta država propisuje, a ne da se prave blesavi i da šire neke nacionalističke ideje. Kako tih problema nemaju Srbi pravoslavci u Hrvatskoj ili Sloveniji? Zašto je to tako? Zato što tamo to pitanje nije rešavano posebnim zakonima nego se jednostavno drže ustavnih načela.

Srbija je jedna od retkih zemalja koja ima nešto sto se zove Ministarstvo vera. Srbija ima ministra vera. To je totalna besmislica. Ni u Crnoj Gori nema ministarstva vera. Francuska vlada ima 16 resora i ni na pamet im ne pada da imaju ministra vera, nego vi kao građanin Francuske možete biti budista i osnivati svoju budističku versku zajednicu, njih to ne zanima, nego ste samo dužni da se registrujete u opštini kao udruženje, da bi ste postali pravno lice. Ovde to nije tako rađeno. Ovde je donet Zakon koji je u stvari potpuno diskriminatorski i antidemokratski do te mere da sada iste te strukture koje su ga donosile razbijaju glavu kako da ga ukinu. Da se oslobode tog zakona, a zapelo je oko famozne restirucije imovine. Da bi se uopšte izvršila restitucija i da b ise vratila zemlja i imanja ljudima kojima je to oduzeto u nacionalizaciji, oni će sada morati da ukinu ovaj zakon, jer on daje privilegiju samo SPC. Pa je tako ravno jedna trećina Fruške gore u vlasništvu SPC! To su podaci Pokrajinskog sekretara za privredu. To podrazumeva i prihode. Ovaj problem postoji i u Crnoj Gori. Da biste ova pitanja rešili morate biti načisto da morate imati jedan demokratski ustav kojeg ćete se držati, a ne donositi zakone ad hok. I dogodiće se ono što je meni Muftija beogradski svojevremeno govorio, da ako se bude nastavilo sa tim vraćanjem imovine koja je nekada pripadala SPC, on ima tapije da mu pripadaju svi placevi i teren gde je izgrađena zgrada Savezne skupštine. To pripada islamskoj zajednici! Čovek ima tapije. To sa restitucijom izvire iz svega ovoga o čemu smo govorili i toje sada nemoguće rešiti. Često se zbog toga dešavaju sukobi. U vlasništvu SPC je i mitropolija u Crnoj Gori i manastir Ostrog koji dnevno ubire, prema pouzdanim izvorima, nekoliko miliona evra prihoda. To se može rešiti samo ako se ovaj princip decentralizovane države bude poštovao, a on se ne poštuje i zato to teško ide.

NE TREBA NAM ZAKON O CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA

I u Vojvodini svi hoće politiku novosadizacije. Kada se to dešava onda tu izviru problemi, sve jedan iz drugog i nikako nema izgleda da će da se zaustave. Ne treba donositi nikakav zakon o crkvama i verskim zajednicama, jer je taj zakon nemoguć. Takođe, ne reba donositi zakon o restituciji, nego se samo držati ustavnih načela koja su vrlo jednostavna i onda problema nema, građani su slobodni da veruju kako hoće u duhu tradicije kojoj pripadaju i kako se osećaju. Mogu da se prema tim osećanjima opredeljuju za crkvu i za veru, a ne da to bude vezano sa politikom. Ova nevolja u kojoj smo je ovde kud i kamo lakša za objašnjenje. Svaka politička partija koja se domogne vlasti ili koalicije prvo što ima na umu to je da pridobije verske vođe i crkve na svoju stranu. Razlog je jednostavan. Recimo, SPC nije definisana kao politička ustanova, nego kao verska ustanova, ali političari znaju da crkva ima uticaja svakodnevno na bezmalo dve trećine biračkog tela. I tu je problem čisto politički, i on se tako i otvara i tako se i zatvara. Što se nacionalizma tiče u crkvama i verskim zajednicama njega je oduvek bilo ali su zakoni uspevali nekako da ga neutrališu. Međutim mi sada imamo, osobito posle ovih ratova i rasada Jugoslavije, obrnutu situaciju, gde zakoni više ne neutralizuju problem i ne nude čoveku versku slobodu u punom smislu nego ga vezuju za svoju crkvu kao političku organizaciju. To ovde važi i za Islam u Srbiji i za pravoslavlje, delom i za katolike, iako rekoh malopre – oni su u povoljnijem položaju jer su prihvatili načelo mi ćemo biti katolici, ali mi smo građani Srbije.

Ovo su neki osnovni principi kojih bismo se mi morali držati, a očigledno je da ih ovde nemamo. Zato vam sada predlažem da porazgovaramo da vidim kako ste vi razumeli ove probleme, a to je vaš posao. Pune su novine ovih dana. Dramatična je situacija u Srbiji po ovim verskim pitanjima. Hvala vam na pažnji.

Transkript predavanja na seminaru “Mediji i decentralizacija”, održanom u na Paliću od 24. do 26. juna 2011. godine. Projekat podržala američka fondacija NED (www.ned.org). Predavač je poznati publicista-religiolog, autor mnogobrojnih knjiga, među kojima je i „Balkanska lađa u oluji„.