Dok pripremamo poslednje poklone na izmaku stare i dolasku nove godine prirodno je da rezimiramo najznačajnije događaje u odlazećoj, podvlačimo crte i okrećemo nove listove „za posle praznika“.

Nazdravljamo za novorođene (sve ih je manje), za one koje smo ispratili s ovog sveta (sve ih je više), i iz ove države (najviše)…

Ima ih i koji nam tokom novogodišnjih praznika dolaze, i to na desetine hiljada, svi iz inostranstva. Naravno ne bugarskih turista Siniše Malog, nego naših iz razreda, naših iz propalih firmi, sprečenih da napreduju bez naprednjačke knjižice, nemoćnih da se zaposle bez liste sigurnih glasova za vladajuću partiju, nespremnih da mrze za novac tih istih koje plaćeno mrze – na društvenim mrežama, portalima, gde god stignu.

Više od 130.000 ljudi koji su u poslednje dve godine ekonomski migranti iz današnje tako napredne Srbije, doći će da vide roditelje, kupiti nešto da ih podseća na dom i ponovo otići.

Moja Nataša iz ulice i generacije, pokupila se letos sa sve troje klinaca i suprugom i otišla u Nemačku. „Neću da propustim poslednju šansu da pijem kolu svakog dana“, rekla mi je kao zezajući se, dok se u obema sve kidalo.

I Ristići se spremaju za Švedsku. Vlada mi kaže – zar ne vidiš da smo kao na santi leda koja je sve tanja i tanja dok pluta ka ajkulama. Još uvek si živ, a znaš da su oko tebe proždrljivci.

Lažovi, lopovi i ubice iz Miloševićevog vremena su se reinstalirali. U međuvremenu su stekli i tetke u Kanadi, privilegiju nekažnjivosti ako oni ili neko njihov ubije nevine ljude, bilo na pešačkom prelazu kao Andreu Bojanić, bilo kukavički s leđa kao opozicionara Olivera Ivanovića 16. januara 2018. godine.

Vest o ovoj političkoj likvidaciji zatekla me je u sudu, gde sam sa profesorkom Vesnom Rakić Vodinelić, u svojstvu javnosti, išla da čujem kako se vodi postupak protiv studenata koje je policija, uprkos najavama da to neće činiti, ipak častila brojnim prekršajnim prijavama zbog organizovanja protesta „Protiv diktature“ nakon predsedničkih izbora 2017. godine. Nikada neću zaboraviti taj šok i nevericu, uprkos razumu koji je govorio „znala sam“. Svi znaci su bili mesecima ispred nosa, i na ekranu one televizije sa ružičastim izbljuvkom pod kojim su Olivera prokazivali i najgorim kvalifikacijama etiketirali najviši funkcioneri Vlade Republike Srbije.

Huškače i obarače sad brani prvi među njima, Aleksandar Vučić, koji obnaša sve postojeće funkcije, izmišljene naročito. On je i tužilac, i policajac, i poligrafista, i guverner, ministar all-inclusive, inženjer, i odbojkašica.

Premijer nije ni prestajao da bude, a predsednik opština Lučani, Kula, Kladovo i Doljevac će upravo postati posle decembarskih izbora na kojima se predstavljao kao jedini kandidat. Dakako, nakon sada već tradicionalne naprednjačke kampanje koja se zasniva na tome da postoji vođa, da vođa ima kesu, da je kesa državna, a ruka u kesi privatna… bratijska il kumovska, a i očinska je ruka ta.

Izostanak lustracije izdigao je sav ovaj talog ponovo na površinu da odlučuje o (ne)obrazovanju i (dez)informisanju, o našim poniženim ratarima kojima „domaći Arapi“ uzimaju najbolje oranice, a narodni poslanici vlasti radna mesta profesorkama u Ćupriji – Martinoviću i Orliću za ko zna koji po redu prihod, a one na ulici bez ijednog jedinog.

Zorana Mihajlović ne prestaje da se mršti na novinare. Pridikuje o građevinskom i železničkom procvatu dok deca ginu na neobeleženim pružnim prelazima zbog traljavosti i arogancije prema „malim ljudima“ i njihovim problemima. Strategija uvek ljute tete do sad joj je bila odbrambena, a od sad je posledična, uz obavezni govor mržnje.

Svakodnevni govor mržnje u javnom prostoru vratio se sa najpoznatijim domaćim i regionalnim huškačem Aleksandrom Vučićem i drugim radikalskim pionirima Majom Gojković i Martinovićem. Uneli su ga najpre u Narodnu skupštinu, a onda prelili gde god su stigli. Za razliku od juvenilnog iskustva ministara Vučić-Gojković u crveno-crnoj koaliciji pobeđenoj na izborima 24. septembra 2000. i zbačenoj petooktobarskom pobunom građana protiv pokušaja krađe tih izbora, dotadašnja verbalna šikana bila je usmerena na spoljnog neprijatelja. Dvadeset godina kasnije, u deficitu spoljnih neprijatelja, ubrzano se poradilo na proglašenju unutrašnjih, u liku opozicije i svakog slobodnomislećeg građanina koji neće da savije kičmu.

Govor mržnje u Narodnoj skupštini prema opoziciji bio je samo uvertira za prostačku i fašističku matricu i njeno preslikavanje na celo društvo.

Koraks je to baš nedavno i nacrtao na jednoj veličanstvenoj karikaturi, na kojoj Hitler i Gebels (fašističkim) mlekom hrane svoje bebe koje podsećaju na naprednjačke narodne poslanike Martinovića i Orlića.

Ova dvojica dežurnih verbalnih nasilnika u parlamentu, mada bi bilo nepravedno ne pomenuti tu odmah i Marjana Rističevića i Maju Gojković – ključno su pomogli, ni sami nisu svesni kako. Ne mogavši više da slušam njih, krenula sam na teren među građane, pa tako i do meštana sela Rakita koji brane svoju reku, svoj dom i život od vrlo nasilnog privatnog investitora mini-hidroelektrane „Zvonce“ i još agresivnijeg obezbeđenja. Desko iz Rakite i njegova Zorica, uz red smeha, red suza, rekoše mi tada u novembru: „Ne damo na svoje, ne damo na sebe, idemo do kraja!“

I podsetiše me na „Biće skoro propast sveta“:

Okupili smo se na ovoj poljani da nas svi vide i da se sete da i mi postojimo.

Ja mislim, drugovi, da mi ne bismo trebali odavde da se pomerimo dok i mi ne dobijemo avion.

Sva sela oko nas imaju po avionče, a mi, ko siročići.

More, kakav avion, nećemo se mi odavde maći sve dok stvari ne krenu nabolje.

Kad možedu studenti, možemo i mi.

Da se jednom zavede red. Svi jednaki da budemo. Jebi ga. Izvini, druže predsedniče.

Zato Mu je nepodnošljivo da iz subote u subotu gleda desetine hiljada ljudi koji demonstriraju ulicama Beograda protiv nasilja njegovog režima. Stresno mu je da nas vidi kako dolazimo bez sendviča i dnevnice, bez obećanih ugovora o radu, bez pritiska, već snažno ohrabreni nadom i optimizmom.

Ovakvo zajedništvo studenata, radnika, lekara, umetnika, učitelja, profesora, penzionera, nestranačkih i stranačkih aktivista, koji zahtevaju redovnu minutažu na javnom servisu, kao i imena nalogodavaca ubistva Olivera Ivanovića i paljenja kuće novinara Milana Jovanovića – bilo je nezamislivo pre godinu dana.

Zato su sada zamisliva i druga politička očekivanja u Novoj 2019.

I vratiće se i Nataša i Ristići. Obećavam.

Počelo je.

(Danas)