Hoće li se, retrospektivno gledano, 2018. pokazati kao poslednja godina u kojoj je Aleksandar Vučić Srbijom vladao mirno i manje-više čineći šta god bi poželeo, svestan da u disbalansu moći i odgovornosti kakav je uspostavio nema ko da ga pozove na odgovornost za bilo šta, još manje da ugrozi njegovu poziciju?

Reč „mirno“ iz prethodne rečenice zaslužuje malo dodatno pojašnjenje. Radi se o miru za vladara i njegovo okruženje, ne i za društvo; još manje za okruženje Srbije. Način i tehnika vladavine nad Srbijom kakvu je Vučić sa svojima uspostavio, a koja se sve bolje može opisati rečju „prekrivanje“, podrazumevaju stalno održavanje svojevrsnog političkog rata niskog intenziteta unutar države i društva, i održavanje isto takvih tenzija sa susedima, s regionalnim i evropskim okruženjem. To znači da svako ko nije u potpunosti na liniji vladajuće politike – čak i kada te linije objektivno nema, nego kretanje više liči na tačkasto, isprekidano ševrdanje – biva izguran na sam rub legitimiteta i zakonitosti, ako ne i bačen preko njega kao slepi putik sa palube, i to takođe znači da se u regionalnim i spoljnim odnosima mora permanentno podgrevati napetost, stanje ugroženosti i uvek iznova nanošene nepravde, ne bi li se režim nametnuo kao jedini validni zaštitnik “malog čoveka“ od unutrašnjih diverzija i spoljnih opasnosti. Život u takvom društvenom ambijentu sve je pre nego miran i spokojan, ali je zato struktura koja je uzurpirala de facto sve društvene resurse i akumulirala nezdravo predimenzioniranu moć, mirna i spokojna u svojim foteljama i u svojim dvorovima.

Šest godina Vučić gradi i usavršava takav poredak, načinjen striktno po meri njegovog političko-statusnog komfora, i ne može se reći da mu do sada nije dobro išlo. Ali, tokom godine na izmaku, a najviše pred njen kraj, na toj su se građevini pojavile prve ozbiljne pukotine, i teško je s pouzdanjem reći ima li Vučić majstore koji će da je zakrpe, ima li odgovarajući materijal, ima li vremena, ima li znanja i veštine za taj „fini rad“. Jer se strukture ovog tipa grade da budu otporne i da odolevaju dugo (tako da su oni koji žele da deluju strogo u okvirima „konvencionalne“ demokratske političke utakmice nužno frustrirani vlastitom nemoći) ali zato kad ih jednom neka voda podrije ili ih neka vatra zahvati, njihova razgradnja postaje proces koji teče samo u jednom pravcu.

Srbija izlazi iz 2018. sa svim problemima s kojima je u nju i ušla, i s još po nekim novim, i nijedan od njih nije bitnije olakšan ili približen razumnom i održivom rešenju, kamoli stavljen ad acta. Nije to odnos sa Kosovom, nisu ni drugi ključni i tenzični odnosi u regionu (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, pa ni Makedonija), nije se signifikantno napredovalo ni u pridruživanju Evropskoj uniji, ni u ekonomskom stanju, životnom standardu i održavanju ozbiljno ruiniranih gradova i ukupne infrastrukture, a o stanju demokratskih institucija, državne uprave, medija, civilnog društva i još koječega bolje je i ne govoriti. Svi su samo godinu dana stariji, umorniji i nervozniji, to je sve.

Model vladanja po kojem se ni jedno važno pitanje društva ne rešava na iole razuman, pravedan i zadovoljavajući način, ali se zato u međuvremenu pojačava unutrašnja represija nad svim stvarnim ili samo mogućim tačkama otpora u društvu, a koji je uvrhunio u poslednjem kvartalu godine aktima otvorenog političkog, pa i fizičkog nasilja (koji su kao stalna uvreda zdravom razumu društva samo pridodati od ranije „carujućoj“ primitivnoj propagandi i ciničnoj laži na bilo koju relevantnu temu), počeo je da pokazuje ozbiljne znake iscrpljenosti, pa i dezorijentacije.

Aktuelne i sve bolje „posećene“ građansko-opozicione demonstracije u Beogradu samo su najvidljiviji pokazatelj te tektonske promene u društvenoj atmosferi. Nisu one toliko „opasne“ same po sebi, još manje je ono nešto preživele institucionalne opozicije dovoljno snažno, spretno i verodostojno da bi moglo lako zadati ovoj strukturi vlasti političke udarce od kojih se ova ne bi oporavila, ali one pokazuju da Vučić rapidno gubi podršku, ili barem pasivnu i rezigniranu ravnodušnost, srednjeg društvenog sloja, onog na kojem svako savremeno društvo ponajviše počiva. A bez te podrške, preostaje mu oslanjanje na sopstvenu klijentelističku strukturu (s kojom ima zajednički interes u održavanju statusa quo, ali koja će ga većinom lako napustiti ako namiriše njegovu fatalnu slabost) na jednoj strani, i na pauperizovani sloj nemoćnih i zavisnih na drugoj, a to nije dovoljno. Na tome se ne može graditi ništa, može se samo opstajati od danas do sutra, kupujući vreme svakog jutra iznova, po sve višoj ceni.

Ne bi, dakako, trebalo potcenjivati Vučićevo iskustvo i političko lukavstvo, još manje beskrupuloznost i spremnost da se u opstanak njegovog „životnog dela“ (a to je baš ovakva Srbija kakva je danas) uloži sve do i štošta preko granice legitimnog u politici. Otuda oni koji ovih dana na ulici skandiraju „gotov je“ možda više hrabre sebe nego što zastrašuju njega. Ali, to ne poništava nešto što je možda manje od dokazane činjenice, ali je već više od neobaveznog utiska: da se nešto važno odronilo iz te monumentalne, mada iznutra prazno zvečeće građevine, i da zato nikoga ne bi trebalo da začudi ako se na godinu 2019. retrospektivno bude gledalo kao na onu u kojoj je kraj jednog početka prerastao u početak jednog kraja. Ako ne Vučićevog, onda kraja nade da za Srbiju ima nade.

(Slobodna Evropa)