Bosna kao da je ponovo u ratu. “Božićne” slike sa ulica Banjaluke mogle bi se upravo time objasniti. Banjaluka – grad koji ni jednoga dana nije bio na liniji fronta i nije neposredno iskusio užase rata 1992‒1995. ostao je u to vreme bez više od polovine svojih stanovnika. Od izrazito multietničkog grada, transformisao se u jednonacionalni, uz primenu najzverskijih metoda ubistava, mučenja i proterivanja bezmalo svih nesrba. Ideologija velikosrpstva i nacionalizma u crno je zavila hiljade Banjalučana. Zbog čega su preostali srpski stanovnici Banjaluke (naivno) verovali, dok su stradali bošnjački i hrvatski civili i njihova deca, da rat jednoga dana neće opet doći u njihov grad i po njihovu decu?

Kap koja je prelila čašu bilo je monstruozno ubistvo 21-ogodišnjeg studenta, Davida Dragičevića. I ne prvo ubijeno (srpsko) dete u poratnom periodu, za koje kraci sežu do vrha entitetske ratnozločinačke strukture. Talas otpora i protesta zbog mučenja i surovog ubistva Davida, teško je bilo zaustaviti. Vrh policije i paradržavna entitetska hidra osnovano je sumnjičena za ovaj zločin i njegovo prikrivanje.

Pretorijanska garda Dodikovog režima

Uprkos brojnim dokazima o umešanosti vrha entitetskog kriminalnog režima, capo di tutti capi, Milorad Dodik, dobio je nedavne izbore. Uz svu krađu i pritiske, veliki broj bosanskih Srba dao je glas nastavku rata drugim sredstvima, besprimernoj pljački, teroru i mržnji. Veći deo tzv. opozicije posle izbora sagnuo se da poljubi papuču kriminalnom laktaškom fireru. Paradržavni entitet nastao na genocidu i najstrašnjim zločinima u Evropi posle sloma fašizma 1945. gotovo je ostao bez opozicije.

Nema primera u današnjoj Evropi da jedna teritorija opstaje kao endemski sinkretizam izolacionizma Enver Hodžine Albanije, etničke “čistote” Trećeg Rajha, ideološkog (nacionalističkog) jednoumlja Severne Koreje i terorističke uprave po ugledu na odmetnuti ratno-separatistički Donjeck na istoku Ukrajine. I sve to pod supervizijom licemernih, “civilizovanih”, zapadnih metropola koje su Bosni i Hercegovini nametnule dejtonsku “Prokrustovu postelju”, nakon što su joj prethodno četiri godine sankcijama osporavali pravo da se brani od ideje i prakse totalnog uništenja. Ratna sudbina BiH uporediva je, po licemerju i sramoti zapadnih liberalnih demokratija, samo sa osporavanjem prava na opstanak republikanskoj Španiji (1936‒1939). I tada je zapadni liberalizam svojom “neutralnošću” bio faktička potpora fašizmu i doprineo da se Španija izruči Frankovim falangama.

Saopštenje bezube i priglupe briselske birokratije, na slike krvavih glava i terora nad ljudima u Banjaluci, primer je istoriji beščašća. EU nije garant bilo čega, osim održanja statusa quo. Ostaje nada da na Zapadu postoje ozbiljnije organizacije i strukture od papirnog tigra briselske administracije. Slika hapšenja uplakane majke Davida Dragičevića, kako grčevito steže fotografiju zverski ubijenog sina, dok je hapsi i odvodi naoružana pretorijanska garda Dodikovog režima, ista ona koja je osumnjičena za ubistvo njenog deteta, može se po užasu uporediti samo sa slikama fašističkog terora u nacističkoj Nemačkoj. Slika majke za istoriju.

Potresna koliko i Skriginova “Majka s Kozare” iz vremena Drugog svetskog rata. Krvave glave nekolicine hrabrih Banjalučana koji su smeli da javno izraze solidarnost sa uhapšenim roditeljima koji traže samo istinu, moraju biti savest čovečanstva. Stanovnici Dodikove lažne države koji sede u svojim kućama, sebe su osudili na kukavičluk i beščašće, a svoju decu prepustili milosti i nemilosti kriminalnog režima. Niko ne zna ko je sledeći David Dragičević. Varaju se svi koji misle da su oni i njihova deca bezbedni. Poslednja faza mafiokratskog režima Milorada Dodika skliznula je u rat protiv vlastitih građana koji još pokazuju da ne mogu da se pomire sa ubistvima svoje dece. Da li je ćutljiva većina, ipak, spremna da žrtvuje život vlastite dece u ime opstanka kontroverznog entiteta?

Pravo srpskog naroda u regionu

Srbija, pre svega vladajuća, naprednjačka, sramotno ćuti ili još sramotnije podržava teror nad Banjalučanima. Bez Srbije, njenih planova, logistike i finansija, i pravo i istorija su tu jasni, ne bi bilo ni rata i komadanja Bosne i Hercegovine. Pre samo nekoliko dana je rečeno da je režim u Beogradu dao devet miliona eura, tokom 2018. godine, za učvršćenje Dodikove kriminalne oligarhije. Koliko je to asfaltiranih puteva u državi sa najgorom infrastrukturom na Balkanu, koliko domova zdravlja, koliko protivzakonito smanjenih penzija u Srbiji, itd.

Srbijanska opozicija se ne buni. I oni bi isto uradili. Nema među njima supstancijalnih ideoloških razlika. Kao što se i naprednjačko-šešeljevskom režimu i ljotićevsko-tajkunskoj opoziciji već godinama podjednako priviđa ugroženost Srba u regionu. Hapšenja, batinanja i represija nad ljudima u Banjaluci su daleko dramatičnija od bilo čega što smo videli poslednjih godina u regionu, kada su predstavnici i vlasti i opozicije dizali tenzije zbog, navodno, ugroženih prava Srba. Pravo srpskog naroda u regionu, više od bilo koga, ugrozio je neofašistički kartel Milorada Dodika. Ako je tačna informacija da je Dodiku za teror nad Banjalučanima poslat i odred srbijanske policije, makar znamo šta čeka i Srbiju. Rat se uvek i neminovno vrati kući.

Uplakani roditelji koje sprovodi pretorijanska garda laktaškog tiranina, ta slika fašističke čizme koja gazi ljudsko lice, najbolja je paradigma entiteta nastalog na teroru i genocidu. Samo je bilo pitanje kada će i Srbi doći na red. Onih drugih više i nema, a zver je uvek gladna krvi. Da bi deca živela, entitet(i) mora(ju) umreti. Bira se između vlastitog deteta i paradržave koje je nastala na desetinama hiljada nevinih žrtava i dok postoji tražiće nove. Ostaje upitanost ‒ čije dete je sledeće? Kao u romanu “Sofijin izbor”, njihova deca, “zlatna mladež”, kako ih zovu Banjalučani, će preživeti. A deca, poput Davida, neće, jer će biti žrtvovana. U Banjaluci je pobuna jedina alternativa mogućnosti da i neko sledeće dete završi na dnu reke Crkvene. Do tada, izbor postoji i jasniji ne može biti. Život mora pobediti. Solidarnost sa Banjalukom koja se ne miri – mora biti imperativ u čitavom regionu.

(Avangarda)