Priznajem – dragi druže V. – kao da me je ovo pomalo uhvatilo na spavanju. Znaš, ono, slično kada onako još polurazbuđen, malo usporenije i teže uspevaš da precizno odvagaš reči i stvari po svojim unutrašnjim merilima. Dobro, razume se, nemam nikakav alibi. Nije da ovako, potpuno zatvorena u kući već 21. uzastopni dan ne bih imala vremena za nekoliko rečenica. Niti sam na putu, niti mi je posle više decenija u novinarstvu pisanje baš strano ili mrsko. Ništa od toga. Dobro, šta bi onda bio problem u mom vaganju i nesigurnosti?
Na jednom tasu je, razumeš, kada te drugar i kolega zamoli za nešto. Tu je,odmah, i to što beskrajno umeš da ceniš kada neko u kakvom velikom konglomeratu, kao što je i ovaj pandemijski užas, uspeva i hoće da obrati pažnju i na margine. A i mi, izolovani seniori, po prirodi stvari, jesmo na margini. I naše suočavanje sa zatvorenošću, odvojenošću. Sa druge strane, razumećeš, tu je i taj tas koji, bojim se, kao da kod mene ipak preteže: razmere ove strahote sa, izvesno je, svakovrsnim i još ne do kraja dokučivim posledicama. Ali, ono što mi je, i ovako između četiri zida ipak sasvim jasno dokučivo je: koliko snažan, dugoročan i mnogostruk može biti pritisak zabrinutosti, strahova i nespokoja.
Dakle, mogla bih sada da ti pišem kako mi je žao, sada još više, što nemam barem terasu. Kako mi nedostaju prijatelji oči u oči. Da sam sva zbunjena i nespretna kada sa drugarima i kolegama treba na odstojanju da zbrzamo razmenu praznih za vreće popunjene voćem i, ili sličnim stvarima. Kako manijački pratim vesti, ovdašnje, susedske, prekoatlantske i da, paradoksalno, kao da sve što se zbiva ne bi moglo bez mog prisustva, da slučajno nešto ne propustim. To je, znaš već, ona naša teška navučenost i zavisnost od informacija. Profesionalna deformacija, šta li je, zbog koje, apsurdno i smešno, sada, u ovim bezvremenskim danima, kao da imam manje vremena nego ikad. Valjda, pokušavam da ovako izolovana sklapam sebi moguću najširu ukupnu sliku ukupnih zbivanja i svojih utisaka. Mogla bih, dakako, i da priznam kakav je osećaj kada su ti deca i pet unučića preko zatvorenih granica, a da ne znaš kada ćeš moći da ih zagrliš. I da ti je i sama pomisao na zatvorenu granicu teška, bez obzira što, izvesno, niko još ko zna dokle ne bi ni putovao. Kako mi radi šema da racionalizujem stvari, kako uspevam da uredim neki red i poredak u životu u izolaciji i čuvam svoju mentalnu kondiciju. A možda i uz neki usputni trik u pokušaju kako zelenu salatu očuvati što duže svežom, u uslovima jednonedeljne prijateljske nabavke…
Ali, ozbiljno, zašto bi to bilo i najmanje važno, ili bilo kome u razmerama ovakvog užasa? Toliko mi se sve to čini nebitnim, čak bih rekla nepristojnim, neumesnim u svim ovim okolnostima. Ljudi umiru, toliko je onih kojima je teško, koji rade, koji obolevaju, ostaju bez egzistencije i radnog mesta (iskusila sam i sama ranije kako je to). Ili, kada pročitaš da nam je koleginica bila uhapšena. Kada je toliko nespokoja, neizvesnosti, pitanja bez odgovora. I sad ja da u svemu neprilično pišem da bih rado prošetala?
U opštoj neizvesnosti pepoznajem razloge za dva velika straha. Prvi je strah dokle će epidemija, sa kolikim dankom na kraju. Drugi, imam osećaj, sa dobrim razlogom može biti i još veći. Šta će biti posle, kakav nas svet čeka jednom? Naravno, sudeći po onom što sve manično čitam, postoje dve mogućnosti. A bez da sada uopšte sada pominjem floskulu da je jedino izvesno u ovoj neizvesnosti da stvari više nikada neće biti iste kao pre. To je valjda jasno.
Prva je optimistična mogućnost. Za koju takođe nalazim nebrojeno argumenata u svemu što pratim. U svom tom mnoštvu inicijativa, ideja, kreativnosti, povezivanju, dijalogu, razgovoru. Okretanju i uvažavanju pre svega struke, znanja, inovacija, povezivanja. Hoćemo li konačno nešto naučiti iz Covida-19? Da rešenje i spas za sve, ne samo od virusne pošasti, može biti samo u svemu tome.
Druga mogućnost posle Covid-traume je pesimistična. I ozbiljno plaši koliko mnogo je naznaka za nju već sada, dok još ni ne znamo kada će kraj. Da bi distanciranje, odvojenost, isključivost, autoritarnost, populizam, beskrupulozna zloupotreba čak i ove virusne strahote za jačanje sopstvene moći i vlasti mogla da prevlada.
Nisam, priznajem, preveliki optimista da je ljudska priroda previše sklona da na vreme prepozna pouke i moguće posledice. Ostaje nam, dragi druže, da se nadamo da će iz najgoreg moći da se rodi najbolje što je moguće.
STUPS: Bestijarijum