Brazil iz pera nekolikih svojih analitičara, već ispostavlja dijagnozu vlasti pod novoizabranim predsednikom Žairom Bolsonarom. Samo sto dana pošto je ultradesničar stupio na čelo najveće i ekonomski najjače zemlje Latinske Amerike, pokazala se prava priroda “bolsonarizma” za koju latinoamerički analitičari upotrebljavaju vrlo teške reči. Eliana Brum dobitnica mnogih međunarodnih i latinoameričkih nagrada za književnost i istraživačko novinarstvo, naziva ga antipredsednikom a takvom dosad nepostojećom funkcijom ga krsti, zato što je Brazil suštinski “mnogo gora zemlja, nego što je bila pre nego što se Bolsonaro demokratskim putem, ustoličio na vlasti” .
Ne verujem da je Eliane imala u svom žurnalističkom tefteru bilo šta što je u vezi sa sedmogodišnjim antidržavnim naopakim omčama Srpske napredne stranke koja je zaposela sve poluge vlasti u Srbiji. Ali dobro bi bilo da se naša javnost bar malo pozabavi iskustvima iz brazilskog sveta i rešenjima koje predlažu tamošnji opozicioni intelektualci. Pogotovo što na primer, Eliane Brum u svom opširnom esejističkom tekstu “Sto dana izopačene vladavine”(objavljenom u vrlo čitanom brazilskom izdanju dnevnog lista El país , na portugalskom) ne iznosi samo argumentovanu dijagnozu stanja, već predlaže i načine borbe protiv ovakvog režima, koji je za tako kratko vreme “pretvorio Brazil u laboratorijski eksperiment, čije posledice mogu biti još mnogo pustošnije od crnih predviđanja njegovih kritičara”.
U Brazilu vlada antipredsednik, i antipredsedništvo, konstatuje Brum. Uz navođenje niza događaja koji su ukalupili tamošnje javno mnijenje, ona opisuje tehniku vladavine Žaira Bolsonara i njegove Partije socijalnih liberala (PSL). “Bolsonaro je kreirao vladu koja simulira sopstvenu opoziciju, i čije stvaranje neutrališe stvarnu opoziciju”. Lansirajući svakodnevno u javnost kontroverzne i nekorektne deklaracije, bolsonarizam , po njoj, dominira temama o kojima će se debatovati, i na taj način blokira istinski razgovor i razmenu mišljenja”.
“Bolsonarizam (čitaj vučićizam) je otkupio sve tematske menice, i postavio ih naopačke, čak i one koje pripadaju opoziciji ili kritičarima”.
Kakvom to tehnikom Bolsonaro ubija politiku i uništava demokratiju? Diktira ritam i sadržaj svakodnevnice, pretvorio je čitavu zemlju u svog bolsonarističkog taoca. “
Iz tog razloga, Brumova je postavila dijagnozu ne samo o izopačenju brazilske vlasti .“Svi smo mi u jarmu tih perverznjaka i njihove rešenosti da korumpiranjem vlasti , koju su dobili na izborima, spreče demokratsku praksu.”
Neverovatna je sličnost situacije u Brazilu sa vladajućom atmosferom u Srbiji.
I ćaskanje nam je okupirao
Čak se i obično ćaskanje, tvrdi Brum, u kafiću, ili za porodičnim stolom, u vreme ručka, ili dok se ispija jutarnja kafa, svodi na jedan te isti razgovor: Sa čim će danas iskočiti Bolsonaro?…Šta će reći bolsobotovi na društvenim mrežama. U kakvom novom delirijumu će biti bolsošefdiplomatije? Koga će danas rastrgnuti bolsoguru?
Ista takva pitanja zaokupljaju svakodnevicu u Srbiji, i uvek se nađe neka nova zaplena, novi ili stari krivac, koga okleveta jedan od Vučićevih medijskih gurua, a ima ih mnogo na srećnim, i živahno obojenim nacionalnim frekvencijama . Njegovi botovi ne posustaju , naprotiv tek se zahuktavaju: Likuju kad gori Notrdam, izigravaju Vučićevu opoziciju, pa ih on prekori, i oni naprasno postaju tradicionalni prijatelji Francuske. Njegovi ministri i gradonačelnici delirično najavljuju strajk glađu protiv “fašističke bande” , slave i promovišu osuđene ratne zločine, pod stare dane odslužuju ubrzani kurs vojne obuke, polažu rodoljubive zakletve…
Kao što u Brazilu Bolsonaro traži da se oda počast vojnoj diktaturi u kojoj su ubijani civilni neistomišljenici, tako i vučićisti oživljavaju avete Miloševićevih olovnih vremena. I predstavljaju ih kao žrtve međunarodnih zavera skupa sa domaćim stranim plaćenicima…Da ne idemo dalje u detalje…od teme koja je buknula na početku vučićizma kad je u smetovima Feketića on lično sa kamermanima okupirao helikopter kako bi na svojim rukama iz zavejanog autobusa izneo jednog dečaka (albanske nacionalnosti) pa do odlaska u hiper zaštićeni onkološki institut usred najstrožije zabrane poseta…Od polígrafa, kao dokaza za nevinost jednog od osumnjičenog za ubistvo Olivera Ivanovića do horskog prozivanja “fašističke bande” za one koji ne misle kao Vučićeva klika …
Bolsonaro, opet svakodnevno preti da u zemlji “oni bivši” nameravaju da vrate zemlju u zlo komunizma, da se Brazilom “nikada više neće vijoriti crvene zastave”. Istine radi, ako je do istine ikome stalo, Brazil je pod vlašću Radničke partije iz siromaštva u srednju klasu izveo četrdeset miliona ljudi i uspeo se u jednu od najprosperitetnijih zemalja sveta.
Bivši američki predsednik Barak Obama otvoreno se divio uspesima i ličnosti Lula da Silve, sada je na vlasti ultradesničar Žair Bolsonaro koga zovu tropski Donald Tramp. Izabrao ga je narod, ohrabren njegovim obećanjima da će iskoreniti korupciju, poverovao mu je da je globalno zagrevanje “izmišljotina komunističkih zaverenika”, i da će policajcima dati odrešene ruke da rešetaju kriminalce na licu mesta. Tako se i dogodilo. Brazilska policija koja je i pre Bolsonara važila za snage reda sa najvećim brojem ubistava na licu mesta, uspela je da za prva tri meseca ove godine izrešeta mnogo više ljudi nego prošle godine. Čitave porodice sa decom stradale su kao kolateralna šteta bolsonarizma.
Ko u ovim antipredsedničkim anti državnim okupacionim uslovima može uopšte da čuje opoziciju (u Brazilu), pita se Brum . “Ima li uopšte kod nas neke debate, koju nisu nametnuli Bolsonaro ili njegova svita u dnevnim pažljivo iskalkulisanim dozama ?”
O slavljenju brazilske vojne diktature i miloševićevog režima
Bolsonaro je nedavno naredio preko jednog svog generala da se vojni udar iz 1964. godine (55 godišnjica) proslavi onako kako ovom činu dolikuje-herojski. Da se na taj način konzerviše laž, falsifikuje istorija diktature, da se izbrišu svi zločini koje je u ime patriotizma izvršio režim. Bolsonaro je tako dao vetar u krila vojnom krilu svoje zbrkane vlade , koji pohvaljeni , sada igraju ulogu kontrolora haosa koje je medju svojom svitom namerno kreirao Bolsonaro, ocenjuje latinoamerička intelektualna elita, koju bolsonaristi nazivaju crvenom bandom.
Slično, povodom godišnjice bombardovanja NATO-a, Vučić daje krila miloševićevcima u koje i on promovisan davne 1998, kada je radikal postao Slobodanov ministar za informisanje. Kao što Bolsonaro namerava da izbriše zločine vojne diktature, tako i vučićisti imaju cilj da falsifikuje istoriju, da učine nevidljivim svoju ulogu da u heroje unapredi osudjene ratne zločince, generale, paravojsku, policiju i parapoliciju, političare pod čijim je naredbama Srbija spuštena na dno necivlizovanih zemalja.
Patriotska fantomka preko obraza Srbije
Šta danas, na dvadesetogodišnjicu NATO bombardovanja rade trojica najbahatijih Miloševićevih portparola ? Zdravo su, veselo i bogato uživaju u svom najzlatnijem dobu. Aleksandar Vučić (ministar za informisanje 1998-2000), Ivica Dačić (osam godina portparol vladajuće Socijalističke partije Srbije od 1992 do 2000. godine) Aleksandar Vulin (zamenik predsednice direkcije i portparol JUL-a, partije Mirjane Markovi , supruge Slobodana Miloševića) … Ako se ne računa „atentat“ plastičnom flašom na predsednika Vučića u Srebrenici, nikom od njih nije falila dlaka sa glave. Naprotiv, okrugla godišnjica NATO bombardovanja odlično im je poslužila da izbrišu ili prekroje sve ostale aprilske godišnjice. A ima ih mnogo: Početak opsade Sarajeva petog aprila pre 27 godina koja je trajala 1425 dana u kojoj je ubijeno više od 14 hiljada ljudi. Niko se ni u vlasti ni u opoziciji nije setio ni da pomene ovu godišnjicu, a možda je tek neki medij kratko zabeležio . Na Uskrs, jedanaestog aprila, Miloševićeva služba izrešetala je usred Beograda novinara Slavka Ćuruviju ali je u priliku da se pažljivije razmotri ovaj državni zločin ubačena koska. Raspravlja se ko je u pravu, da li je Ćuruvija bio izdajnik ili patriota, a pritom su obe reči u vučićevizmu , po ugledu na profesora Šešelja izgubile svoje pravo značenje i smisao.
U odsustvu kamera sa nacionalnom frekvencijom grupica ljudi obeležila je tu tragičnu dvadesetogodišnjica u centru Beograda. Dvadesetak građana prošetalo je sa transparentom: „Batajnica 744-zakopana istina“ i imenima ubijenih Albanaca 1999. godine. Reč je o broju ubijenih albanskih civila, čija su tela hladnjačama tajno prenešena u Beograd i buldožerima zakopana u Batajnici.
Miloševićevi glasnogovornici ne govore o ovim zločinima ni danas. Ni opozicija na protestima ni vlast, ne pominju imena dece koje su ubili pripadnici srpske vlasti. Na primer 28. marta 1999. jedinica rezervnog sastava MUP-a Škorpioni u Podujevu ubili su Shpetima (10) i Shpend (13), Noru(15), ubili su Dafinu (9), Arbera (7), Mimozu (4) i Albin (2), Fatos (13), Jehona (11), Lirie (9) i Genc (6). Njihovi glasovi u Srbiji su odavno zakopani.
Dvogodišnji Albin neće dobiti spomenik u Beogradu, a ako ga ikad dobije može se reći da smo započeli put ka ozdravljenju.
Miloševićeva tri portparola i danas, kao i pre dve decenije kroje patriotsku fantomku preko obraza Srbije. Opozicija im u tim krojačkim radovima ni najmanje ne odmaže.
A brazilski bolsonarizam? On nema Kosovo, a mnogo bi mu dobro došlo da ga ima. Ali ima pluća sveta –Amazoniju. Krči se Amazon i okolna prašuma, ostavljaju se autohtona starosedelački narodi na milost i nemilost testerama. Onako kako se seče Kalemegdan, da ne pominjemo goloruke meštane Rakite koji bez preterane pomoći pokušavaju da odbrane reke Stare planine.
Kako se odupreti bolsonarizmu? Među nekolikim receptima koje nude pojedini latinoamerički intelektualci ,raštrkani pred najezdom ultradesnog populizma, predlog već pomenute Eliane Brum čini mi se najzanimljivijim. Ona razume da je opoziciji nametnuto da svakodnevno vraća loptu koju joj u lice baca bolsonarizam i da zbog toga nema ni vremena ni snage da se pribere. Prvi korak je najteži jer se odnosi na granu lingvistike, tačnije na semantiku:
“Moramo poći od konsensusa o značenju reči i pojmova da bi mogli da razgovaramo kao ljudi. Ispočetka moramo utvrditi ,na primer, stolica je stolica, a pomorandža je pomorandža. I da se niko od učesnika u dijalogu pridržavajući se tog preliminarnog dogovora ne usudi da sedne na pomorandžu i da pojede stolicu. Perverznjaci su korumpirali reči i ponavljaju da je stolica – narandža.”
Bolsonarizam korumpira jezik da bi proizvodio laži
Moramo, nastavlja Brum, da povratimo sposobnost da otelotvorimo reči ili ćemo svi poludeti. Neophodno je da se dogovorimo oko onog što nam je zajedničko. “Samo zato što su antidržavnici, antiministri, antipredsednik, antigenerali izopačili smisao govora, oni mogu da kažu da je Brazil u opasnosti od komunizma ili da je nacizam levica, ili da je globalno otopljavanje marksistička zavera. Ove tri tvrdnje su samo jedan od primera koje nemaju veze sa realnošću. To je isto kao reći da je narandža u stvari stolica. Samo što manji broj ljudi zna tačno šta je bio nacizam i šta je komunizam, a šta globalno otopljavanje, što onda olakšava sluđivanje društva.”, piše Brum , a kao da govori o sluđenom društvu u Srbiji gde vlast horski ponavlja da fašisti, lopovi, kriminalci hoće da preuzmu vlast od “poštenih, marljivih i uspešnih” vlastodržaca.
“Korumpirali su glas koji su dobili , da bi proizvodili laži. Na taj način perverzni bolsonarizam izluđuje i podčinjava ceo narod . Tako što govori da je narandža stolica, a da je stolica pomorandža, reči gube smisao, jezik se razbija i korumpira, i razgovor postaje nemoguć. To je ono što se danas dešava u Brazilu, i taj napad se odvija svakodnevno kroz društvene mreže kojim dominira bolsonarizam.”
Ili vučićizam?
Brumova očekuje od Brazilaca da se odupru Bolsonaru solidarnim aktivizmom.
“Aktivista je neko ko se otrgne od pupčane vrpce svog zaštićenog okruženja kako bi praktikovao solidarnost. Vlast poput Bolsonarove radi na tome da svako u svakom gleda neprijatelja, i zato strahuje od aktivizma. Bolsonaristi se hrane ratom zato što rat deli ljude, u ratu nema vremena za razmišljanje o budućnosti”.
Latinoamerički intelektualci nisu gubili osjećaj za smisao javne riječi
Nekad u olovnim vremenima kada je veliki deo Latinske Amerike bio pogažen desničarskom vojnom diktaturom, kada su bez traga i glasa nestajali neistomišljenici i njihove porodice, latinoamerički intelektualci nisu gubili osećaj za smisao javne reči, imali su taj neophodni konsensus, Opozicija u Argentini je znala koliko je desetina hiljada ljudi zakopala vojna diktatura (1976-1983) i pre nego što je CIA (pre neki dan) izašla sa tim grozomornim podacima. Od kako je diktatura svrgnuta, u Argentini je osuđeno više stotina izvršitelja i naredbodavaca tih zločina protiv čovečnosti. Nije bilo lako, bilo je pobuna i zastoja, ali neki od glavešina državnog terora umrli su prirodnom smrću –iza rešetaka.
Sada je u zemljama kao što je Srbija, teže. Onima koje je osudio Međunarodni sud za zločine u bivšoj Jugoslaviji, odaju se počasti, dodjeljuju im se najvažnije funkcije, oni nam kroje istoriju i budućnost, oni izvrću reči i njihovo značenje.
Kako da se usudiš na solidarnost, kad pravilo neoliberalizma nalaže da čuvaš samo sebe i svoje?
“Prvi akt protesta je da se uprkos strahu sabereš i pokušaš da stvoriš ideju o budućnosti. Ako se zatvorimo u svoje kuće kako to hoće vlast, naoružani kako to hoće vlast, ako pucamo jedni na druge, kako to hoće vlast, rat se nastavlja i širi, jer jedino tako mogu perverznjaci da vas drže pod kontrolom i ostanu na vlasti”. To kaže brazilka Eliana Brum.
A mogao bi ovaj recept iz dalekog Brazila, uz neke mal , ne suštinske izmene, da se primeni i kod nas. Bez krvi i uz pomoć semantike, uz pomoć smisaonog razgovora.
STUPS: Bestijarijum