Nekada sam pisao za nedeljnik Vreme i u jednom tekstu napisao da je pobeda tadašnje opozicije predvođene Demokratskom strankom bio incident u Nišu. Grad je to koji je godinama glasao za socijaliste sa Slobodanom Miloševićem na čelu, a potom, poslednjih godina za one koji su tada bili u koaliciji sa Miloševićem.

Danas, sve mi izgleda da se dobre i prave stvari, ali i reakcije javnosti u Srbiji i regionu dešavaju na nivou incidenta i da smo osuđeni na ludilo devedesetih koje se ciklično ponavlja. Sa gotovo pola veka života nisam baš pozvan da sudim o istoriji, ali sada baš tako izgleda.

Knedla u grlu

Sećate li se da je pre manje od sedam meseci preminuo Đorđe Balašević? Sećate li se reakcije na prostoru nekadašnje Jugoslavije? Sećate li se svih onih sveća po gradovima ex-Juge, plišanih igračaka, pesama horski pevanih, suza… Da li smo već zaboravili Đoleta?

Oni kojima je makar knedla u grlu zastala slušajući Balaševića tih dana februara, verujem da su bili ponosni na sve druge koji su se slično osećali u gradovima od Triglava do Vardara. Gotovo sigurno su pomislili – ima nade, ima normalnih na ovom prostoru. Možda ih je malo, ali postoje. Nisu svi opsovali devedesete i otišli na pločnike Toronta, sa očima boje fronta, kako je Đole pevao.

I samo nekoliko meseci kasnije još jednom se razočarali.

Vratili su se oni iz Đoletovih stihova

Lepo je Đorđe tvrdio: bajke da na kraju ponajbolji ostaju više ne prolaze.

Pevao je i ovo:

Da li su to stvarno bili bolji dani ili smo to bolji bili mi?

Nekad smo se bratimili po pogledu

Sluteći da isto sanjamo

I Bogu je prosto bilo krstimo l’ se ili klanjamo

Reakcija na njegovu smrt posle svega zaista izgleda kao incident. Kao trenutak kada je iz onih koji su ostali zablistalo ono dobro, ono za šta se Đole zalagao i što je predstavljao. Nisu mogli primitivci, paraziti, đenerali i brkati majori tada da dođu na scenu. Povukli su se izgleda samo za trenutak.

Ali vratili su se. Najpre popovi. Samo da ne budu opet i topovi, pa lopovi.

Ispuzali su grabljivci, pa lažljivci i snalažljivci

Nekako kao kulisa iz Đoletove pesme sve se ponovilo prošlog vikenda u Crnoj Gori. Ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, snalažljivci…

Dok ministar policije priča o srpskom svetu, njegov šef kaže da neće dozvoliti da neko pokori Srbiju?!

Uz onu tešku stranu reč – izvini, o čemu zaista pričate? Pokoriće nas tako što neki pop neće dobiti viši čin time što ta ceremonija neće biti održana na Cetinju? Jer šta – to je vekovna tradicija.

Verujem da je baš vašom politikom i politikom onih koje ste podržavali devedesetih, ta tradicija izgubila smisao. Srećom da se tom logikom ne vode i drugi narodi, do sada bi imali nekoliko svetskih ratova.

Moglo se citirati i Džonija, ali i Đoleta

Onaj, prvi među jednakima, za koga smo na trenutak pomislili da je baš cool jer je citirao Džonija Štulića, nakon što je skinuo protivterorističko ćebe sa sebe, kaže: dobro je, preživeo je snajper.

Gospodine, nekako nije lepo pominjati snajper na prostoru na kome je puno ljudi i dece poginulo od tog snajperskog hica, a da to niko nije potvrdio i dokumentovao slikom ili snimkom.

Na kraju ako verujete da činite pravu i bogougodnu stvar i da, ne daj Bože, poginete od snajpera zar to nije ono što propagirate? Zar nisu vaši potčinjeni blagosiljali one koji su kretali u rat devedesetih, pa čak i tenkove i oružje tih boraca od kojih se mnogi nisu vratili?

Možda je i urbana legenda, ali zar nije postojao onaj pop koji je tvrdio da on ne puca iz minobacača nego Bogu šalje granatu pa on odlučuje gde će da padne?

Na kraju niste morali opet da citirate Džonija, mada mi pada na pamet pesma Anđeli, mogli ste i Đoleta da citirate. Potpuno hrišćanski on je pevao: Brinuću već ja, nemoj ti brinuti, ma da sam hteo već sam sto puta mogao ginuti.

Kad je umro napisali ste da se molite za spas duše Đorđa koji je, u teškim godinama, unosio smisao i vedrinu u svakodnevicu mnogih generacija. Ljubav o kojoj je neumorno pevao je bila sam sadržaj njegovog života.

Da li smo/ste zaboravili Đoleta?

(Al Jazeera, Foto: )