Neko od tate političara dobije foto sesiju u tabloidu na poklon za 18. rođendan jer je potrebno prikazati da se ima i da se može. A neko od političkog sina dobije medijsku promociju za Đurđevdan jer je potrebno prikazati da je faktor stabilnosti ugrožen sa pozicija ekstremizma.

Napredni mirotvorac Aleksandar Vučić mora da ima svog nazadnog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Mora da postoji zlo od koga čuva građane i to „ekstremističko zlo“ moraju da zapaze i u Briselu i Vašingtonu, i u Bujanovcu i Novom Pazaru. A kakav je to ekstremizam koji ima dva odsto podrške? Nisu radikali, naravno, jedini kandidati za desno krilo fronta na kome će Vučić za nas da krvari, ali su, bar za sada tako deluje, najlakši za održavanje. Za održavanje na poželjnom nivou. A taj nivo je svakako više od 2 odsto sa martovskih izbora. Naravno, nije Srbija Beograd, pa da ovaj rezultat direktno preslikavamo, ali su radikali danas i na nivou cele republike sigurno daleko ispod onih osam odsto iz 2016. godine, a verovatno i ispod Šešeljevih 4 odsto od pre 15 meseci. Šta će reći svet – od koga nas to Vučić brani, ako najstrašniji ekstremisti imaju dva odsto podrške? Od Dveri sa dva odsto, sa opcijom da dosegnu cenzus udruženi sa svim opozicionim desnim snagama?

Neko bi, daleko odavde, na osnovu ovih brojeva mogao da zaključi da je Srbija liberalno društvo predvođeno proevropskim predsednikom reformatorom kojem ne preti opasnost od radikalnih, konzervativnih desnih opcija. Da su Nenad Popović i Aleksandar Vulin, a ne Ana Brnabić feleri u Vladi. Da je cinični vučićevski radikalizam koji je zapatila Brnabićka stvar lošeg prevoda ili famoznog vađenja iz konteksta.

A s druge strane, nekome bi moglo da padne na pamet da su ekstremisti, u stvari, okupljeni upravo pod Vučićevom kabanicom, da spremno čekaju da padnu maske i da krenu u juriš kada umesto mirotvorca prozbori prvoborac sa navijačke tribine, pa sa šipke komanduje – juriš. A tribina krene, ne pitajući na koga treba udariti.

Ne treba mnogo pronicljivosti da se prepozna ova druga slika Srbije. Jer nju ni Vučić ne krije, održava je mlakom na „najmanjoj ringli“. Stoga besni obračuni sa odsutnim neprijateljima, u solilokvijima na konferencijama za novinare i TV gostovanjima, kada sam pita i odgovora. Poruka je to za birače iz kabanice, ali i za „prijatelje“ iz EU koje pokušava da plaši samim sobom. No predstava je mnogo delotvornija kada imaš konkretnu političku pretnju sa pozicija na koje se EU stresa.

Zato Vojislava Šešelja i radikale treba odgurati do cenzusa, strpljivo, kao što kotrljan gura svoj smrdljivi teret. Za sada Vučiću deluje da nema opasnosti da će ga kuglica pregaziti, kao što se on otrgao iz eksperimenta u kojem je trebalo da posluži upravo za obuzdavanje radikalske bujice iz 2008. godine.

I zato predstave u kojima će i mirotvoračka policija biti pobednička jer je bez nasilja sprečila ugrožavanje Hrtkovčana. (Tako što ih je zatvorila u geto, ali to u izveštajima iz rata za mir nećemo pominjati.) I siguran sam da će se predsednik setiti da pomene da je policija u vreme onih drugih ubijala i prebijala radikale na mitinzima.

I zato medijska slika Šešelja pobednika. Ali nije Šešelj pobednik zato što je gandijevski sedeo na stolici u Jarku i dao izjavu da on ne provocira Hrvate u Hrtkovcima već režim.

Šešelj ne želi da svojim pristalicama pokaže da su njegovi ratni zločini nekakva nakaradna „sloboda govora“.

Ne, iz Jarka, nadomak Hrtkovaca, poslao je jasnu poruku – on ne želi da provocira Hrvate „jer ih je u Hrtkovcima jedva 10 odsto“. Na to je Šešelj ponosan, to želi da promoviše. Svoje rezultate. A na to je, sasvim sigurno, ponosno mnogo više od 2 odsto birača. I združeni naprednjačko-radikalski medijski poduhvat treba da im pokaže da imaju za koga da glasaju. Ako su, pak, meka srca, tu su uvek vulini i dačići koji će iskazati dovoljno mržnje, ali nemaju haške diplome i konkretne brojeve, procente, kojima se lično mogu pohvaliti.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija

(Peščanik)