Država Srbija vodi odlučnu, istrajnu i nepokolebljivu bitku protiv pravne države. U toj borbi nijedan pojavni oblik pravne države neće biti pošteđen.

U klišeima kojima se izveštava o uspesima ove vlade i najavama njenih budućih uspeha, ova fomulacija bi se lako provukla, a da malo ko primeti da tu nešto ne štima. Anestezirana javnost ne bi reagovala ni kada bi vlast ponosno ustvrdila da se Srbija prvi put u svojoj istoriji odlučno suprotstavlja pravnoj državi. Možda bi se neko iz opozicije, po automatizmu, pobunio i na društvenim mrežama osporio to istorijsko prvenstvo. I bio bi u pravu.

Možemo samo da maštamo o tome kako bi Srbija izgledala da u razvoju profesionalne javne uprave ili demokratskog dijaloga ima kontinuitet, kao što ga ima u satiranju pravne države. Ova vlada nije, naime, otpočela tu bitku, ali ju je, kao i mnoge druge negativne “nasleđene pojave”, razvila do savršenstva. Premijer je sklon da u registar “nasleđenih pojava” pakuje opravdanja za sve probleme (novi dugovi, smanjenje penzija…), a nekako uvek zaboravi da je od svojih prethodnika nasledio i, na primer, odnos prema medijima i pravosuđu. I to nasleđe je sačuvao, pri čemu je dodatno razvio mehanizme zastrašivanja i kontrole i u tome postigao vrhunske rezultate. I dok su neki virtuelni “vrhunski rezultati” takvi da nam je “neprijatno koliko nam dobro ide”, u oblastima realnih dostignuća, kao što je razaranje pravne države, “neprijatno” nije dovoljno jaka reč.

Naša istorija (i praistorija, što reče predsednik) beleži niz veličanstveno izvojevanih bitaka u ratu protiv pravne države. Sredstva kojima se ratovalo su se smenjivala – neustavni zakoni, podzakonski akti koji su derogirali zakone, sijaset odluka kojima su oni koji krše zakon stavljani u bolji položaj od naivnih koji su ih poštovali. Konkretni primeri su oko nas – izvikana legalizacija nezakonito sazidanih objekata decenijsko je nabijanje magarećih ušiju na glave onih koji su mladost ostavili pred šalterima skupljajući potvrde i dozvole; mnogobrojni oprosti komunalnih i sličnih dugovanja onima koji su se oglušivali o svoje obaveze, pri čemu su jednako tretirani i socijalno ugroženi i oni koji su računali sa tim da prekršioci zakona uvek bolje prođu od poštenih; reprogramiranje poreskih dugova “izabranima” koji su potom netransparentnim ugovorima dobijali novac kojim su dugove isplaćivali; sakrivanje ugovora i drugih dokumenata; brutalno nesprovođenje zakona, kao što je slučaj sa Zakonom o javnim preduzećima iz 2012; nepodnošenje izveštaja vlade Narodnoj skupštini (o postupanju po zaključcima povodom izveštaja nezavisnih tela, na primer), jer vlada nije smela niti htela da pita gde su izveštaji, ali je zauzvrat opstruirala izbor članova organa nezavisnih tela (člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije na predlog Poverenika i Ombudsmana i predstavnika NVO u REM-u)…

Dođosmo tako i do skupštine i njene uloge u ovom ratu. Jasno je, naime, da premijer, ma kako omnipotentan bio, pa ni vlada, ne mogu sve sami.

Kao što se protiv korupcije ne može izboriti jedan čovek, vitez na belom konju, čak ni ako iza sebe na konferencijama za novinare ima postrojen ceo represivni sistem kao štitonošu, tako ni pravnu državu ne može pobediti jedan čovek. A podršku u ovom vojevanju, uz pomenutu zakonodavnu vlast koja samoubija svoju kontrolnu ulogu, pružaju i mediji, koji ignorišu slučajeve narušavanja pravne države. U stvari, još je dobro kada ih samo ignorišu, jer još češće hvale poteze vlasti koja će nam prečicom, mimo pravne države, rešiti probleme. Kada mediji hvale nezakonite i neustavne poteze vlasti, to bi se još moglo pravdati neznanjem ili apatičnošću, ali šta reći kada Ustavni sud odluči da nema mesta osporavanju zakona kojim su umanjene penzije (tačnije, zakona kojim je poštarima zabranjeno da isplate jednu penziju, jer zakon koji uređuje iznos penzije nije menjan), a u obrazloženju odluke se bavi budžetom, “realnim ekonomskim prilikama” i brojem penzionera kojima penzije nisu umanjene, a ne pravom, pravnom sigurnošću i jedinstvom pravnog poretka.

***

Uz takvu moćnu podršku, vlada u borbi protiv pravne države može da upotrebi sva konvencionalna, dozvoljena i nedozvoljena oružja i oruđa. Novi primer, svež i originalan, je slučaj izmena Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koji se tiče uzurpacije njiva u državnom vlasništvu i zaključkom vlade “Daj šta daš”.

Zakon je, naime, propisao da će se onima koji su uzurpirali zemljište naplatiti trostruki iznos naknade za njegovo korišćenje. Vlada je potom usvojila zaključak kojim – kako smo saznali od predstavnika Ministarstva poljoprivrede (jer zaključka nema ni na sajtu vlade ni ministarstva, a u Službenom glasniku se zaključci ne objavljuju) – predlaže lokalnim samoupravama da onima koji su državne njive obrađivali nezakonito, omogući da nastave da to rade i ove godine bez održane licitacije, pri čemu treba da plate “prosečnu cenu zakupa“.

To je za RTV izjavio državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede, Zoran Rajić, pojasnivši “da opštine i gradovi zbog izbora neće funkcionisati bar dva meseca, pa neće biti moguće održavati licitacije zemljišta”.

Državni sekretar uputio je sve zainteresovane da ono što ih zanima na tu temu nađu u saopštenju na sajtu ministarstva i u obrazloženju zaključka vlade. Međutim, u okviru saopštenja ne može se pronaći ni zaključak, a kamoli njegovo obrazloženje. Neobjavljivanje zaključaka vlade je stari problem, ne samo sa stanovišta netransparentnosti rada državnih organa, već i sa stanovišta pravne države, odnosno još jedno zgodno oružje u borbi protiv pravne države. U nekoliko slučajeva tokom prethodnih 15 godina, vlada je kroz nelegalne zaključke uređivala stvari koje predstavljaju zakonsku materiju (na primer „kosovski dodatak“, osnovica za zarade sudija i tužilaca, tajnost ugovora…).

Čini se da vlada i ministarstvo opravdanje za ovu odluku traže u ostvarivanju makar nekakve koristi od uzurpiranog zemljišta i da su i sami svesni u najmanju ruku upitne zakonitosti (nezakonitosti, ako ćemo da se klonimo eufemizama) takvog postupanja. Naime, u saopštenju se zaključak pominje kao „prelazno rešenje“ i navodi se da će u “agroekonomskoj 2016/2017. godini” stvari biti uređene na osnovu izmenjenih odredaba Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Eto prilike da se na prvu loptu pohvale ministarstvo i vlada koji brinu da lokalne samouprave naplate bar nešto, dok ne počnu da se primenjuju izmene zakona. I eto prilike da se prećuti da izmene tog zakona ne predviđaju nikakva “prelazna rešenja”. Ako je bilo potrebno da se urede neki odnosi pre nego što počnu da se primenjuju nova zakonska rešenja, onda je ta prelazna pravila trebalo predvideti u obavezujućem pravnom aktu, a ne kroz neformalne “preporuke” lokalnim samoupravama. Tim pre ako je istina ono što se u saopštenju ministarstva kaže – da su opštine u Vojvodini svojim nepostupanjem omogućile uzurpaciju zemljišta i nanele veliku štetu državi. Ovako se lokalnim samoupravama preporučuje da krše zakon. Da se, ako već nisu, pridruže udruženom poduhvatu protiv pravne države. Jer zaključak ponovo daje pogodnosti “uzurpatorima”. Neko bi to nazvao kapitulacijom države pred onima koji nisu poštovali zakone, a koji u tome nisu bili sprečeni, a kamoli da su za to bili kažnjeni. Ili još jednom pobedom u odlučnoj borbi protiv pravne države.

Autor je novinar i saradnik Transparentnosti Srbija.

(Peščanik.net)