Sinoć sam gledao pozorišnu predstavu “Zlostavljanje”, koja je rađena prema istoimenoj pripoveci Ive Andrića. Jezivo svedočanstvo malograđanskog sadizma i „privatnog“ pakla jedne žene udate za trgovca čija narcisoidnost i ego-manijakalna predstava o sebi, kao „malom kućnom božanstvu“ koje pred ženom može sve, dovodi suprugu do ludila i potrebe da beži i spasi se od sumanutog muža. Ali malograđanska sredina ne može prihvatiti taj egzistencijalni skok nesrećne žene i osuđuje je na društveno izopštavanje, pri čemu i ne pokušava da shvati razloge zbog kojih je zlostavljana žena napustila muža. Doduše, muž nikada nije fizički zlostavljao svoju ženu, ali je zato psihička tortura bila nepodnošljiva, i to malograđanska sredina ne može i ne zna da prihvati; za nju je ova žena napustila jednog dobrog i poštovanog čoveka, pri tome bogatog i uspešnog, i zato je njen gest neoprostiv za sredinu u kojoj živi.

U samoj pripoveci Ive Andrića ovaj private hell žrtve je još jeziviji, jer je prikazan kroz unutrašnje dijaloge i propitivanja, a tu je Andrić nenadmašan majstor, ali i u pozorišnom „izdanju“ su na osoben i vrlo uspešan način, kroz monologe, dočarana jeziva iskustva protagoniskinje. Ne bi dalje o tome, ako niste obavezno pročitajte Andrićevu priču, a i pogledajte sjajnu predstavu koja se daje u zrenjaninskom pozorištu “Toša Jovanović”.

Večita borba običajnosnog i građanskog, ličnog i onog što „red nalaže“ – što je tako, borba između ličnog dostojanstva i opšteprihvaćenih kanona… Od Antigone do Ane Karenjine, od Sokrata do Ničea, od svetskosti do „filozofije palanke“ – proteže se ta večna priča o zlostavljanju većine nad ličnim dostojanstvom ili pak manjinom koju većina/sredina ne razume i ne prihvata („teror“ manjine). Malograđanština je najveći neprijatelj svima onima koji žele živeti samostalno i drugačije od ustaljenih kanona, a samim time je i najveći neprijatelj slobodnog i otvorenog društva, jer malograđanska zajednica je konzervativna i ne voli nezavisnost i promene načina života.

Proces globalizacije, kakav god bio i šta god mislili o njemu, izvor je svekolikih frustracija i teorija zavera malograđanske sredine koja se promena plaši više nego bilo čega drugog. Globalizacija je ta već pominjana svetskost, koja bi trebala da nam predstavi „opšti duh“ i ideju sveta kao jedinstvenog i zajedničkog prostora događanja. Misliti svetskost, biti građanin sveta ne znači u startu, kako sebi to obično predstavlja malograđanski ćifta, izdati svoju naciju, zemlju, narod, autentičnu kulturu… naprotiv, svetskost znači i svoju kulturu, kao i sebe, uneti u taj svetski duh događaja i biti ravnopravni deo sveta. No, ovoga se naš malograđanin plaši kao groma i zato će učiniti sve kako bi stvorio iluziju o sebi i svojoj sredini kao najvažnijim toposima svog palanačkog života, a to stvara velike frustracije koje se onda sublimiraju i postaju ispunjene latentnim sadizmom ili mazohizmom, a što je, opet, samo mehanizam odbrane od onoga što malograđanin ne razume i čega se boji.

E, to je taj trgovac četkama iz Andrićeve pripovetke, mali, nepriznati i neostvaren čovek koji preko svog posla dolazi do afirmacije i bori se da postane deo „visokog društva“. No, negde na ovom putu napredovanja u društvu trgovac gubi dušu i postaje u potpunosti ona iluzija koju je stvorio o sebi, a svoju ličnost ili pravog “ja” ostavlja negde „iza ogledala“ sopstva. Ova podeljenost u sebi, naročito kada se postaje neko/nešto što se protivi vašem karakteru i što sputava vašu individualnost – ne može proći bez posledica, a one se često iskazuju kroz zlostavljanje, obično drugih ali i sebe.

Takva kakva je, malograđanska sredina ne trpi politiku ili političare koji odstupaju od načina života na koji su navikli, pa makar ovaj način života i bio ispod dostojanstva čoveka. U ovo doba opšteg populizma, jedne od posledica loše shvaćenog i ostvarenog globalizma, političari se više trude da podiđu emocijama malograđanske sredine nego što pokušavaju da pronađu nove i bolje moduse društvenog života, bilo iz ekonomskih interesa bogate manjine ili pak iz razloga sopstvenog konformizma i nesposobnosti. Nažalost, populizam ne nosi „narodnu volju“ kao princip demokratizacije društva već pokušava zatečenu malograđanštinu podići na viši nivo i proglasiti je svetinjom ili opštim principom, što, opet, vodi do fašizacije samog društva – tako nam barem kaže istorijsko iskustvo. A naše balkansko iskustvo malograđanštine nam je izrodilo današnje vladare, AV-ovce & Co, koji i nisu ništa drugo nego kvintesencija našeg ćiftinskog primitivizma i ljubavi prema valjanju u sopstvenom blatu. Sadističku stranu svoje ličnosti je balkanski ćifta već pokazao svetu kada je vodio svoje besmislene i krvave malograđanske ratove, a bogami i mazohistička strana ove pervertirane ličnosti i psihologije pokazala se vrlo žilavom i istrajnom u trpljenju svekolikih autoritaraca koji su vladali u ovoj nesrećnoj zemlji.

Promene će se i ovde desiti kada prestanemo biti toliki malograđani i shvatimo da naša mala, zaostala, skrajnuta palanka nije centar sveta, naprotiv; promene će se desiti kada svi „kućni“ vučići & šešelji prestanu biti pater familijasi i kada se oni koji su trpeli poniženja i sadizme gore navedenih konačno pobune i zatraže svoje pravo na normalan život. Tada će nestati sve babaroge iz našeg svesno-političkog života, a ako i ostane poneka „zver“, služiće samo kao opomena svim građanima: evo šta vas čeka ako postanete malograđanske sitne duše koje misle i brinu samo o sebi.

Do tebe je (malo)građanine, da li ćeš biti ličnost ili „čovek bez svojstava“.

(Autonomija, foto: Beta)