U kakvom mi to društvu danas živimo? Valja se to pitati: Gde smo? Šta smo? Šta nam je činiti?

Situacija nije dobra, štaviše daleko je od srećne i optimistične. Naše društvo, na naše oči, tone u isti onaj duboki glib u koji smo upali devedesetih godina prošlog veka, a iz kojeg smo se jedva bili izvukli da malo prodišemo. Polit-ekonomske elite, koje su se formirale za vreme Miloševića ili nešto posle, upravljaju našim sudbinama. Kao da nam je suđeno da iste ljude koji su uništili naše živote tokom devedesetih gledamo kako nas vode u „svetliju budućnost“ – koja dolazi za dve-tri, ma najviše pet godina…

Osnovni problem našeg društva je zatvorenost, a ona se prikriva iza nacionalnog, kulturnog, političkog ili bilo kakvog drugog oblika narcizma kojim želimo kompenzovati nesposobnost da se promenimo i uhvatimo priključak sa ostalim svetom. U priče o „regionskom tigru“ više niko ne veruje, jer je očigledno da su nas svi iz regiona prešišali, bilo da se radi o ekonomskim parametrima ili pak onima koje se odnose na EU integracije. Ako i nisu bolji od nas, ipak je i u tim i takvim državama izraženija dobra volja (vera) i jasniji je plan njihovog napretka. Ukratko, ima nade.

Mi smo izgubili volju i davno potrošili optimizam koji je budio nadu da se nešto može promeniti, i zato sada prihvatamo da nama vladaju najgori kao da smo se pomirili sa sudbinom, da smo poslednja rupa na svirali Evrope, koja i sama ne zna šta će sa sobom.

Zatvorili smo se u svoja „četiri zida“ i očajavamo gledajući tajkunske sluge – političare kako nam objašnjavaju da naš život trenutno nije sjajan. Da li će biti da bolje od ovog trenutno, naprosto, ne možemo. Zar smo stvarno toliko malodušni prema samim sebi? Zar nas nije briga za našu budućnost ili pak budućnost naše dece?

Oko nas zemlje – sa teškoćama doduše – napreduju. Rešili su se glavnih balasta koji su im smetali na putu, bilo da se radi o nerešenim nacionalnim pitanjima ili pak ekonomskim problemima koji su, na kraju krajeva, i uzrok svih muka. Evo, na primer, Crna Gora je, uz silne muke ali strpljivo, uspela da smiri nacionalne tenzije i odbrani se od pretenzija stranih i domaćih sila kojima je bilo u interesu da ove tenzije održavaju i podižu ih prema potrebi. Trebalo je mnogo strpljenja, taktiziranja i, pre svega, dobre volje kako bi se izbegao sukob i uspostavilo društvo u kojem se niko neće osećati ugroženim. Očajni pokušaji klero-nacionalističkih glasnogovornika da ponovo unosu razdor i zlu krv u crnogorskom društvu naprosto ne prolaze. Setite se svih onih silnih demonstracija protiv „izdajnika crnogorskog naroda“, koji je kulminirao i nedavnim pokušajem državnog udara, ali tenzije se smiruju i Crna Gora nastavlja da ekonomski napreduje. I to je sada jasno i Srbima i Crnogorcima i Albancima – da je ekonomski boljitak njihov zajednički interes, a da su nacionalne podele i međusobna netrpeljivost bili glavni uzrok svih problema. Zato sad mogu ove klero-nacionalističke papige da lamentiraju i pozivaju na sukob, govoreći kako su Srbi u Crnoj Gori ugroženiji od Srba koji su živeli u NDH – to naprosto neće proći, jer se društvo izmenilo i standardi su podignuti na viši nivo.

Makedonija se, po svemu sudeći, takođe rešila balasta zbog problema sa Grčkom oko imena i sada su u mogućnosti da naprave društvo koje se neće više zatvarati u svoje nacionalne mitove već će hvatati „voz za Evropu“ i truditi se da bude dosledno i efikasno na tom putu. Nacionalna mitomanija bivšeg premijera Gruevskog nije uspela da uništi makedonsko društvo, i ono je odgovorilo razumno i pomirljivo, težeći da ukaže kako će svima biti bolje ukoliko se odustane od nacionalističkog kursa iza kojeg su stajali interesi Gruevskog i njegove tajkunske klike.

E tako i mi možemo… Valjda. Treba i mi da se rešimo svog balasta koji nas sputava da napredujemo – mitomanije kosovskog ciklusa i, naravno, ove vlasti. Mit o Kosovu nam nije doneo ništa dobro, štaviše koriste ga nacionalisti kako bi nam „podigli svest“ o sopstvenom nacionalnom identitetu dok nam guraju ruku u džep, kako bi uzeli i ovo malo crkavice koju nekako uspevamo da zaradimo. Meni lično je posle tridesetogodišnjeg ribanja mozga Kosovom dosta ove indoktrinacije, jer sam uvideo da iza toga stoje samo interesi polit-ekonomskih elita, i da to nema nikakve veze sa patriotizmom. Naše zatvoreno društvo biće prevaziđeno kada se rešimo kosovskog mita, odnosno kad priču o Kosovu postavimo na racionalnije, ljudskije osnove. U protivnom će nas odvesti u sigurnu propast. Verujem da možemo to da uradimo, ali neće biti lako, štaviše biće to bolno otrežnjenje, ali ćemo jedino tako omogućiti sebi šansu da stvorimo uslove za ekonomski razvoj, kao i za efiksanije EU integracije.

Takođe moramo i da drastično promenimo naš odnos prema Rusiji… Interes  stvaranja zdravijeg društva mora biti iznad interesa bilo koje strane sile, pa bila ona Rusija ili pak USA, ili EU. Mi moramo prvo pronaći sebe, a potom jasno pokazati koji su naši interesi i shodno tome graditi saveze i sporazume.

Kada prevaziđemo zatvoreno društvo i njegove prijatelje, onda ćemo stvoriti i šansu da gradimo budućnost. I nije toliko važno u kojem i kakvom savezu ćemo biti ako uspemo da naše društvo otvorimo prema boljim i zdravijim idejama.

(Autonomija)