„Reklo bi se da je ovo državno uređenje najlepše od svih: kao šareno odelo protkano svakojakim cvećem… I, srećni moj čoveče, tu možeš tražiti državno uređenje koje ti je po volji… zbog slobode koja tu vlada, ona sadrži sve vrste državnih uređenja, i izgleda da, ako hoćemo da osnujemo državu, a mi to upravo činimo, treba samo da odemo u demokratsku državu da, kao kad čovek ode na pijacu gde se prodaju sva moguća državna uređenja, tamo potražimo onaj način koji nam se sviđa, i čim ga izaberemo možemo pristupiti njenom osnivanju.“ (Platon)

„Demokratije propadaju najčešće zbog bezobzirnosti demagoga.“ (Aristotel)

Vox populi vox dei – nikada nisam bio manje uveren u istinitost ove fraze, a opet znam koliko je opasno skrenuti sa puta “narodne volje”. No, ako govorimo o demokratiji, onda se ovde pre svega radi o volji građanki/građana koja se putem izbora izražava kroz političke partije; ona partija koja pobedi predstavlja većinsku volju građana i, kao takva, dužna je da sprovodi politiku u skladu sa tom voljom. Ali šta se dešava kada politička partija, kao instrument građanske volje, izneveri očekivanja onih koji su glasali za njih, to jeste zanemari volju građana i počne da sprovodi neku svoju volju mimo većine? To je po pravilu ili pak demokratskom načelu o građanskoj volji koja se izražava kroz većinski stav, ogrešenje o sam demokratski sistem, ali ne znači, nužno, da je i loše po sam sistem jer većina ume da pogreši.

Upravo zbog toga ni Platon ni Aristotel nisu bili pobornici demokratskog uređenja jer su verovali u razumnu, a ne u samo-voljnu vlast. Kod Platona aristokratiju krasi vrlina mudrosti i zato su filozofi idealni da vladaju, dok ostali domeni ili oblici vlasti se oslanjaju na neke druge vrline: timokratiju (vladavinu ratnika – onih koji štite državu) odlikuje hrabrost, oligarhiju (vladavinu onih koji hrane državu – ekonomska klasa) odlikuje skromnost, demokratiju (vladavina naroda ili većine) odlikuje umerenost. U demokratiji je umerenost poželjna vrlina jer “većinska volja” sklona je preterivanju i više je nagonska, to jeste čulno-uživalačka te je Platon smatra idelanim terenom za manipulaciju od strane raznih demagoga koji narod zavode šarenim lažama i svakojakim obećanjima; iz demokratije se, po Platonu, najlakše prelazi u najgori oblik vladavine – tiraniju!

Aristotel takođe nije imao visoko mišljenje o demokratiji jer je ona više vezana za “slepu” volju nego za razum i intelektualne vrline, tzv. dianoetičke. Razumna strana volje je ona koja mora da prevlada kada je vlast u pitanju, a većina se češće vodi nerazumnim razlozima, bilo da su oni proizvod oslanjanja samo na čulnu prirodu čoveka ili pak na neznanje i lakovernost. Slobodna volja je nastavak te etičko-političke “priče” u modernom smislu koju je utemeljio Kant. Sloboda je osnova volje i, kao takva, ona gradi i politički habitus svakog pojedinca-građanina, ali slobode ima samo ukoliko se poštuje sloboda drugog/drugih; ukoliko ne poštujemo slobodu drugih onda smo samo proizvod slepe i nerazumne političke volje jer razuman čovek bira slobodu, a ne uzima je kao gotovu stvar; i borbu za slobodu mogu da vode samo slobodni ljudi ili oni koji su svesni sebe kao slobodnih bića, a za to je opet potreban određen nivo racionalnosti, ali i ljudskosti. Opšte je mesto Aristotelovo određenje čoveka kao društvenog ili političkog bića (zoon politikon), ali pitanje je kako se ovo razumeva. Nije čovek bogom dan za društvo već ga on stvara u duhu racionalnosti, razumevanja i tolerancije za drugog, jer bez toga i nema društva. Nije društvo samo zajednica ljudi, jer i životinje žive u nekim zajednicama, ali ih to ne čini društvenim bićima, pa čak ni društvenim životinjama (inače Rimljani su pogrešno grku reč zoon /biće/ prevodili sa životinja /animal/, pa odatle i pogrešno tumačenje zoon politikona kao političke životinje – animal racionale) jer životinje nemaju svest o društvenosti, a što će opet reći svest o slobodi. Zato je čovek jedino društveno biće jer je samosvestan svoje slobode! To je razlog zašto je čovek čoveku čovek, a ne vuk…

Tomas Hobs je govorio o tome da je čovek čoveku vuk van društva jer mu je takva “zla” priroda (o tome je i Aristotel govorio kad je rekao da je biće van društva – ili zver ili bog), ali se u društvu ova priroda domestikuje društvenim potrebama. No, najveća potreba čoveka kao društvenog bića jeste sloboda jer ona određuje u kakvom mi to društvu živimo. Demokratija je slobodno i otvoreno društvo, ali tu vrebuje razne scile i haribde koje pate od manjka socijalizacije, tzv. sociopate koji slobodu vide samo kao način da se oslobode “suvišnih” skrupula kako bi zadovoljili svoju razularenu prirodu. U demokratskim društvima postoje razni načini pomoću kojih se bori sa ovakvim “prirodama” koje pate od manjka društvenosti, ali najveća opasnost za demokratiju je kada se ove sociopate dočepaju vlasti.

Nije malo primera u skorijoj istoriji koji pokazuju kako su razni sociopatski elementi došli na vlast, ali najgori primer(c)i su oni koji su se vlasti dočepali demokratskim putem; oni koji su slobodne izbore i volju građana izmanipulisali i zlouoptrebili kako bi zadovoljili svoje bolesne porive. Fašizam i nacizam su najbolji primeri za to, a posledice su bile fatalne za samu demokratiju jer su se uvidele greške unutar samog sistema koje je gotovo nemoguće ispraviti, a da se bitno ne naruše sami principi demokratije, a opet ne sme se dozvoliti da zlo ponovo zakuca na vrata. Demokratija živi normalno i doživljava progres samo u atmosferi slobode, ali njenu evoluciju su razni demagozi i autokrate stavljali na probu udarajući po samim demokratskim temeljima koji su, nažalost, još uvek nedovoljno jaki… Prokletstvo demokratije je u tome da što ima više slobode više je i mogućnosti da se manipuliše sa njom te je potebno naći načine da se spreče manipulacije, a da se ne naruše teško stečeni standardi slobode. To je nešto što se gradi dugo i strpljivo i ne dolazi preko noći; to je nešto što se mora razumeti i samosvesno provesti; to nas čini slobodnim građanima odgovornim za svoju, ali i tuđu budućnost – za drugog.

E sad, što ja vama sve ovo napriča/napisa? Ako mislite da je zbog poslednjih parlamentarnih izbora u Srbiji, onda ste u pravu… Izbori su ispit zrelosti za svako društvo, a koliko je naše društvo sazrelo prosudite sami upravo na osnovu rezultata poslednjih izbora. Vox populi vox dei…

(Autonomija)