Angela Merkel, nemačka kancelarka, izjavila je juče da je cilj Nemačke da očuva evrozonu u svom sadašnjem obliku, odbacivši time izveštaje da Berlin priprema smanjenje tog monetarnog bloka. Izjava je stigla istog dana u kojem su poslanici njene Hrišćansko-demokratske unije (CDU) obelodanili inicijativu po kojoj će problematične članice evrozone moći da napuste monetarnu uniju bez odlaska iz EU, uz ukidanje principa “jedna država-jedan glas” u evrozoni, što bi Nemačkoj kao najmnogoljudnijoj zemlji EU omogućilo mnogo veću moć. (Blic, 12.11.2011. – Nemački poslanici nastoje da promene sastav evrozone)

Šta se to zbiva sa EU? Da li EU „puca po šavovima“ ili pak pojedine zemlje, kao što je Nemačka, žele da pokažu da su one pravi lideri i zaštitnici Evrope. Tu je i Francuska koja preko Sarkozija deli ultimatume i zahteve drugim zemljama (Grčka, Italija) kao da one zavise od njega, to jeste nje – Francuske. Kancelarka Merkel i predsednik Sarkozi su se pretvorili u kaznenu ekspediciju koja zahteva, preti, nudi „štap i šargarepu“ i sl. Zašto je to tako i dokle? Pa, moramo voditi računa o tome da su Nemačka i Francuska “motor” EU, to jeste da su one, pored svog bogatstva i ekonomske moći, i duša EU. Da li je onda čudno što jedna Nemačka traži veću moć u odlukama o sudbini EU? Pa i jeste i nije, ali nije da nije… Šalu na stranu, Nemačka je jedina zemlja u evrozoni koja je uspela da se iščupa iz krize, ostvari porast BDP-a, poveća izvoz, spasi auto-industriju i sl. No, izgleda da i ova moćna država teško podnosi nove udare krize, ali čini se da više nije ni spremna da preuzima na sebe neogdovornost drugih zemalja EU, kao što su Grčka i Italija na primer. Zašto Nemačka ili Francuska da toleriše dugove jedne Italije koji iznose 1.900 milijardi eura? Zašto da pomažu Grčkoj, koja umesto zahvalnosti se nećka: hoću-neću pomoć? Delimično odgovor na ovo pitanje leži u tome što su nemačke i francuske banke i izdavale kredite koje zadužene zemlje danas ne mogu da vrate, a delom je odgovor u dokazivanju moći i liderske uloge ovih zemalja. Očigledno je da sistem konsenzusa svih zemalja EU u donošenju važnih odluka ne odgovara u potpunosti Nemačkoj i Francuskoj, jer one same bi želele da njihova moć donosi prevagu nad glasovima slabijih članica EU. Kako inače razumeti stav Francuske koja voli da preti drugima i deli im lekcije – što se lepo vidi u aroganciji predsednika Sarkozija – ali kada je Francuska u pitanju ne trpi savete i preporuke:

Francuska ne želi da nastavi sa štednjom – Fransoa Baroen i Valeri Pekres, francuski ministar finansija i ministarka zadužena za budžet, odbacili su juče poziv iz EU da uvedu nove mere štednje kako bi Francuska mogla budžetski deficit vrati ispod nivoa od tri odsto BDP-a, koliko za sve države članice propisuju pravila Unije. Oli Ren, komesar EU za ekonomsku i monetarnu politiku, zatražio je da Pariz usvoji dodatne mere, pošto će ovu godinu završiti sa budžetskim deficitom od 7,5 odsto BDP-a.

Ako EU pod uticajem Nemačke i Francuske postane zajednica od dva “prstena moći” – gde će sa jedne strane biti ove dve “gospođe”, a sa druge svi ostali ,onda ni koncept EU više nema smisla ili je pak promenio svoju suštinu. Onda je najbolje EU vratiti status evropske ekonomske zajednice i zaboraviti na ideju ujedinjene Evrope kao zajednice zemalja koje funkcionišu po principi jedna zemlja-jedan glas. Ako Nemačka i Francuska žele svoju “Ligu šampiona”, pa neka je prave, ali to nosi i svoje posledice. No, da ne slutimo i ne širimo defetizam u EU redove, pustimo da stvari idu svojim tokom i logikom. Možda je EU doista utopija ili se preuranjeno krenulo u ostvarenje sna o ujedinjenoj Evropi. Možda je ekonomska kriza bila test koji je pokazao slabost i krhkost evrozone. Bilo kako bilo, ostaje nam samo da čekamo i vidimo šta će euro-moćnici učiniti; ali u međuvremenu: šta ćemo mi, nesrećni?

Sećate se onog sjajnog skeča legendarnih “Nadrealista”, u kome se prikazuje prvo razjedinjena Jugoslavija i ujedinjena Evropa, a potom nakon evropskih “nesuglasica” oko Jugoslavije, rat besni u “razjedinjenoj” Evropi dok Jugoslavija zabrinuto prati šta se događa… Izgledalo je to tada, na samom početku devedesetih, kao jedna urnebesna disutopija kojoj smo se od srca smejali. No, danas kada se setim tog čuvenog skeča, baš mi nešto i nije do smeha. Da li “jugoslovenski sindrom” doista sustiže i EU? Ne bih da baksuziram, ali se ne mogu osloboditi crnih slutnji, šta da se radi, takvo mi iskustvo…

Sadašnji problemi u EU koji su pokrenuti svetskom ekonomskom krizom mogli bi bitno da ugroze status Srbiju u njenoj težnji ka evrozoni. Očigledno je da evroskepticizam dominira na evropskoj sceni i preovlađuje stav da EU više ne treba da se širi nego da se rekonstruiše, a potom da se vidi da li ima mesta za balkanske zemlje. Bilo kako bilo, možda je ipak ovo samo jedna epizoda u serijalu zvanom EU, a da ćemo i mi, prema nepisanom pravilu svake sapunsko-supne serije, na kraju završiti za zajedničkim stolom EU i jednakopravno sipati sebi čorbu iz EU lonca. Živi bili pa videli!

Zrenjanin, grad u kome živim, kandidat je za evropsku prestonicu kulture za 2020. godinu. Već vidim vaš ciničan osmeh zbog ovakve “megalomanske” aspiracije jednog malog vojvođanskog grada. Zrenjanin jeste mali, ali je glavni grad Banata i može on postati kulturni centar Evrope samo ako dobro upre da to i dokaže. Kao što i Vojvodina može u EU i pre Srbije, ako dokaže Evropi da to i zaslužuje. Dok Srbija bitku bije sa balvanima i paralelnom stvarnošću, Vojvodina treba da radi na svom evroprskom imidžu. Dovesti Evropu u Vojvodinu, to je cilj kome valja težiti! To je misija svake Vojvođanke i svakog Vojvođanina! Neka se Beograd mrcvari sa granicama, carinicima, balvanima-barikadama i sl, Vojvodina, bez obzira šta Beograd odlučio do 9. decembra – hoće ili neće da pregovara sa Prištinom, može da približi Evropu sebi kao perspektivna regija u svakom pogledu. Ne treba Vojvodina više da se brine oko Kosova, jer za nju barikade do EU ne postoje. Jedina moguća barikada je Beograd i njegova suluda i razbijačka politika na koju Vojvodina više ne treba da računa. Ne treba Vojvodini ni kosovska elegija o suverenitietu i integritetu Srbije, dovoljno je ona integrisana i suverena, i to bez balvana. Ako ne verujete da Zrenjanin može postati evropska prestonica kulture, onda ne verujete ni u Vojvodinu kao regiju EU. Ja verujem u moj grad kao što verujem i u Vojvodinu!

(Autonomija)