Može li BiH opstati?
– Arogancija bosanskih muslimana u političkom smislu je u toj meri izražena prema Srbima i Hrvatima, da niko ozbiljan ovde ne veruje u mogućnost opstanka BiH iz prostog razloga što je akcenat muslimanske politike u BiH da se obračuna sa Hrvatima, da nestanu u političkom smislu, kao konstitutivni narod, i zato se predlaže ova priča o proporcionalnosti. Bosna i Hercegovina će se podeliti i prirodno raspasti. Njoj ne može pomoći niko. BiH je u fazi raspadanja. (Blic, 17.11.2011. – BiH će se raspasti)

Politička retorika Milorada Dodika – svemoćnog gospodara Republike Srpske ili Šumske – kako to voli da kaže Pero Luković – postaje sve agresivnija i otvorenija u svom ”konačnom rešenju” pitanja jedinstvene BiH. Ono što Radovan Karadžić nije uspeo u svom zločinačkom poduhvatu danas vrlo uspešno provodi Milorad Dodik koristeći akutno složenu političku situaciju u BiH. Kada se Dodik pojavio na političkoj sceni, tamo negde mračnih devedesetih, pomislio sam: evo, konačno malo razuma i dobre volje pojavilo se i među ratobornim prvacima RS. Nadao sam se da je Dodik čovek koji voli svoju zemlju-Bosnu i da će pomiriti ono što je u ratu izgledalo nepomirljivo. Sviđalo mi se što on govori o obnovi zemlje, o tome da Bosna treba da se poveže iznutra i to, za početak, dobrim poslovnim odnosima. Mislio sam da ovaj čovek ima u sebi energiju predratnih Reformista koji su Jugoslaviju videli kao modernu, evropsku državu. Naivno sam verovao da Dodik ima snage da pokrene ono što je u Bosni skoro uništeno tokom rata – veru u zajednički život svih naroda u BiH. No, ubrzo je Dodik pokazao svoje pravo lice i predatorsku ćud. Ono što danas jedino zanima vođu RS-a je da dokaže kako je BiH neodrživa kao državna zajednica i da ona nema kapacitete da opstane u budućnosti.

Svu ”aroganciju bosanskih muslimana” – kako se izazio vođa RS, osetili smo tamo s početka devedesetih kada su srpski prvaci u BiH predložili Muslimanima da se sami isele iz novonastale RS, a ovi opet to drsko odbili. Nakon toga Srbima nije preostalo ništa drugo nego da ”humano” presele Muslimane sa teritorije RS – prvo u koncetracione logore, a potom ko preživi dalje, što dalje od RS… U to vreme živeo sam u Prijedoru i video sam na delu politiku ”konačnog rešenja” koja je efikasno proterala na desetine hiljada Muslimana, a pobila na hiljade što na ”terenu”, a što u logorima: Omarska, Trnopolje, Keraterm. Tada su se Srbi u RS zavetovali da nikada više neće sa Muslimanima deliti sudbinu, ali onda se desio kraj rata i famozni Dejtonski sporazum koji je zacementirao genocidnu tvorevinu zvanu Republika Srpska. Ah taj ”Dejton” – koliko je valjao Srbima toliko ih je i koštao njihovog suvereniteta. Upravo zbog toga danas Dodik voli da se pozove na ovaj sporazum koji je priznao RS, ali voli i da izađe iz okvira istog i da mašta o državi svih Srba koja bi bila nezavisna od današnje ”unitarne” tamnice Srba – omražene BiH. Voli Dodik da ”Dejton” vidi kao međunarodnu podršku RS-a, ali ne voli njegovu neodređenost i ne-vizionarstvo kada je život Srpske u pitanju. Voleo bi Dodik da je RS nezavisna od BiH-a, ali zavisna od Srbije, to jeste da se nalazi u zajednici srpskih zemalja: Srbija, Srpska, Srpsko Kosovo – sveto Trojstvo i plod vekovnih blago-tihujućih aspiracija Srba sa Balkana.

– Novinski pisac Teofil Pančić izjavio je da Vojvodina treba da ima isti status kao što ga ima Republika Srpska (RS) unutar Bosne i Hercegovine.
„Veliki centralisti u Beogradu su samo veliki centralisti kada je Srbija u pitanju. U BiH, na primer, oni bi voleli da ta država nestane i da se RS otcepi. Sličnu stvar priželjkuju i za sever Kosova. Mi u Vojvodini od tih istih beogradskih centralista tražimo samo ono što RS ima u BiH, tim pre što je Vojvodina istorijska tvorevina, za razliku od RS koja je nastala na etničkom čišćenju od Une do Drine“, rekao je Pančić na tribini u Kikindi. (Autonomija, 16.12.2011. – Vojvodini status RS)

Svaka čast Teofilu Pančiću, ali Vojvodina ne treba da ima status kao RS. U stvari, Vojvodina mora da beži od takvog statusa kao đavo od krsta ili šejtan od polumeseca. Mislim da se Pančić u svojim liberalnim stremljenjima malo zaleteo pa uleteo u Šumsku kao statusni model Vojvodine. Nikako i nikada… Znam ja da je Pančiću ”srce na mestu” i da on nije mislio ništa loše, ali znate kako se kaže: put do pakla je popločan dobrim namerama. Vojvodina treba biti autonomna kao ”istorijska tvorevina” – kako je to Teofil Pančić primetio, ali porediti Vojvodinu sa RS, pa makar i statusno, je vrlo loše, da ne kažem pogubno za samu Vojvodinu. Zašto? Pa Vojvodina, kao istorijska tvorevina, jeste autonomna i to je njena prava odrednica. Ne treba Vojvodini status republike, a osobito ne onaj koji ima RS, jer njena autonomija je istorijska, ali i kulturno-civilizacijska tvorevina. Ono što je problem vojvođanske autonomije jeste manjak vere i odlučnosti Vojvođana da budu ono što jesu. Vojvodina svoju autonomiju može da ”izveze” u Evropu i pokaže kako jedna regija može biti naprednija i bolja od matične države.

Autonomija jeste vojvođanski najveći ”brend” jer ona dokazuje svoj evropski potencijal. Problem je što to Srbija, to jeste Beograd, ne razume i što model vojvođanske autonomije vidi kao opasnost od separatizma. Kada bi Beograd malo poslušao Vojvodinu i primenio nešto od njenog ”autonomaštva” onda bi sigurno bio bliži i EU. Ovako sputavaju i nas i sebe jer su se zapetljali u sosptvenu zamku napravljenu od mitova i nezdravih ambicija. Autonomija je ono što čini identitet samih Vojvođana i to im ne može niko oduzeti. Nije problem u tome što Vojvodina želi autonomiju, ona i jeste autonomna, ali to moraju da shvate i vlasti u Beogradu. Autonomija nije separatizam i ne mora se Vojvodina udaljavati od Srbije, ali Srbija uporno tera Vojvodinu od sebe jer je ne razume… Tvrdim srpsko-nacionalističkim strukturama autonomija ne ide u glavu, jer to znači i odustajenje od njihovog nacional-ludila, što oni vide kao sopstvenu katastrofu. Ali Vojvođani ne trebaju da se plaše, a ni da zarezuju mnogo šta usijane glave pričaju i propagiraju. Mi imamo svoj put i svoju viziju, samo moramo biti strpljivi i savesni u provođenju naših autonomnih načela. Autonoman znači biti slobodan i nezavisan, a to je i ”lično” stanje koje se obogaćuje i širi sopstvenim iskustvom. Nisam pobornik one autonomije koja bi nas odvojila od Beograda, a nametnula Novi Sad kao novog haračliju. Boriću se i protiv Novog Sada ako se bude ponašao kao Beograd danas. Mislite da sam manje Vojvođanin zbog toga? Ne, naprotiv… Samo želim biti ono sto Vojvodina jeste: slobodan i autonoman!

(Autonomija)