Namerno izazvana panika među građanima je pouzdan recept vlasti kako bi sprovela neke svoje nečasne namere prouzrokovane lično-političkim interesima. To je osnovni razlog zbog kojeg AV ovih dana uporno širi strah od nestašice osnovnih namirnica među građanima nadajući se da će svojim – deus ex machina – spasilačkim intervencijama (kupovina pasulja, sardina, graška itd.) pokazati kako je jedino on u mogućnosti da se nosi sa krizom, a naročito onom koja je izazvana ratom.

Da je AV čovek kriza, to jeste da se u njima najbolje snalazi, a naročito u onim krizama koje je sam i izazavao ili pak učestvovao u kreaciji istih, dokazao je to on već dosta puta… Evo na primer još davne 1999. godine prošlog veka kada je obnašao funkciju ministra (dez)informisanja i kada je odlučno ukinuo i udavio svaki pokušaj nezavisnog i slobodnog informisanja u zemlji koja je i onako patila od viška represije nad medijima koji su, opet, pokušavali biti objektivni i nezavisni od vlasti. Već je AV bio poznat kao „hejter“ novinara koji postavljaju neprijatna pitanja, a onima što su po AV-ovskim aršinima počinili „veleizdaju“ dotični je obećavao „jauk i šrkgut zuba“ samo dok se dočepa pozicija vlasti – to se konačno desilo u za AV-a idealno doba (vreme bombardovanja 1999.), kada je novi ministar informisanja uveo najgoru moguću cenzuru medija gde su se enormne finansijske kazne za neposlušne medije naplaćive u roku od 24h, a ukoliko ih dotični nije mogao da plati onda bi bio promptno i ugašen, to jeste sklonjen sa medijske scene. Dočekao je AV svojih pet minuta u ondašnjoj vladi Slobodana Miloševića i slavoljubivo se naslađivao propašću nezavisnih medija optužujući ih za izdaju, nepatriotsko izveštavanje ili čak i za „defetizam“.

Dakle, današnji AV i nije baš tako nov i originalan u svom delovanju sa pozicija vlasti jer je već imao prilike te 1999. da pokaže svoje autoritarno-vladalačke sposobnosti&mogućnosti, a za svoj doprinos u borbi protiv NATO bombardovanja, to jeste za svoju bespoštedni teror nad nezavisnim medijima – AV je nagrađen, od strane vlasti, novim stanom u Beogradu.

Možemo otići i malo dalje u prošlost, pa se prisetiti AV-ovskih ranih radova kada je još kao gotovo golobradi mladić pozivao, za vreme rata u BiH, na ubijanje stotinu Muslimana za jednog Srbina – što nije zapamćeno još od nacističkih dana i okupacije Srbije od strane nemačkih fašista (stotinu Srba za jednog nemačkog vojnika). Hrabro je AV klicao i pozivao na odbranu sve patriote&junake, ali se sam nije nešto isticao u borbi na frontu, osim ako se ne računaju njegove posete srpskim snagama koje je obilazio zajedno sa svojim tadašnjim šefom Voijslavom Šešeljem. Možda bi AV, onako mlado-naivan i pun elana, i sam krenuo u borbu protiv mrsko-večitih neprijatelja na brdovitom Balkanu, ali ga je verovatno njegov šef (Šešelj) odgovorio od takve ideje… Zašto rizikovati svoj mladi život kada ima dovoljno drugih da to učine za tebe, a osim toga AV se pokazao mnogo korisnijim u tzv. delovanju iz pozadine odakle je, svojim retorsko-erističkim sposobnostima ubijao u pojam neprijatelje.

Hrabar i beskompromisan u borbi sa tadašnjom opozicijom režimu Slobodana Miloševića, AV je uskoro pridobio simpatije i samog predsednika Miloševića te je, stoga, sopstvenim zaslugama dobio mesto ministra u ondašnjoj vladi. Te sreće… Sada je Šešeljev junoša imao mogućnosti&sredstava da zatre sve svoje neprijatelje, a još mu se zgodno namestio i rat, to jest bombardovanje Srbije od strane NATO trupa, gde su mu ruke bile slobodno kako bi se konačno razračunao sa „srbohejterima“, njihovim saveznicima i simpatizerima, ali i sa defetistima&ostalim „kolebljivcima“ (Treba uterati strah u kosti kolebljivcima – Kriger, Otpisani). Da je bombardovanje potrajalo još koji mesec uspeo bi novopečeni ministar da potpuno zatre ne samo slobodne&nezavisne medije u Srbiji, nego bi ubio i svaku slobodnu pomisao koja ne bi odgovarala vlasti – nešto poput Velikog Brata u 1984. Ali završilo se bombardovanje, pao Slobodan Milošević i AV je izgubio svoje ministarsko mesto što nikada nije zaboravio, a kamoli oprostio mrskoj opoziciji, a naročito nezavisnim&slobodnim medijima.

Ali, vratio se AV… Taman kada smo pomislili da je završio svoju političku karijeru, eto njega većeg i jačeg nego ikada, sa novom strankom u kojoj je postao neprikosnoveni lider, a malo zatim i vođa cele Srbije. Polako i sistematski (osveta se služi hladna) AV je, sa vidnim uživanjem, davio ne samo medije koji mu nisu odgovarali nego i državne institucije koje bi mu se našle na putu u kreiranju njegove apsolutne vlasti. Zaboravili smo da je AV veliki meštar kriza i da se u njima najbolje snalazi… Kada ostali padaju u amok i ne znaju šta da rade (krizno doba) AV, kao čarobnim štapićem, pronađe način da krizu preusmeri u svoju korist i od nje napravi sredstvo za učvršćivanje vlasti. Niko to bolje ne radi od AV-a jer iza njega je tridesetogodišnje iskustvo gde je bilo svekolikih kriza – od ekonomskih do ratnih, a najviše mu odgovara kombinacija ove dve krize jer tu može sebe da proglasi „velikim spasiocem“ koji će prevazići krizu i odvesti nas u „svetao dan“.

Setite se početaka krize sa korona virusom… AV je momentalno proglasio vanredno stanje i sladostrasno najavio izlazak vojske na ulice koja će biti garant naše bezbednosti. Sada ponovo podiže vojnu-borbenu gotovost zbog krize oko rata u Ukrajini i izbezumljuje građane svojim već oprobanim forama po sistemu: Spasa nam nema, ali propasti nećemo dok sam ja tu! Ko bi drugi jedan dan pričao o obezbeđenim zalihama hrane (sardine, pasulj, grašak) za slučaj ratne krize, a već sutradan (bukvalno) prozivao „nepoznate“ persone koje šire paniku i ratnu fobiju, da bi potom obećao kako neće biti nestašica hrane i energenata bez obzira na razvoj događaja u Ukrajini.

AV se uzda u našu zaboravnost ali, pre svega, u odsustvo razumnog procenjivanja novonastale krizne situacije. Toliko puta viđeno, ali AV i dalje uspeva da omađija građane svojim paničarenjem koje uzimamo zdravo za gotovo, kao i njegovo „rešenje“ krize gde se on samopostavlja kao spasilac. I tako, do izbora…

(Autonomija, foto: N1)