Beograd – Predstava „Zoran Đinđić“ izazvala je podeljene reakcije u sinoć u Ateljeu 212, kada je nakon spuštene zavese polovina publike tapšala bez prestanka uzvikujući „Bravo“, dok je druga polovina nemo napustila svoja mesta. Autorski projekat Olivera Frljića, jednog od najintrigantnijih reditelja u regionu, o ubistvu srpskog premijera Zorana Đinđića, zasnovan je dramskom sukobu između glumaca i publike. Govoreći o tabuiziranim političkim pitanjima, poput umešanosti Vojislava Koštunice u atentat na premijera, uticaja Srpske pravoslavne crkve u društvu i pitanje pedofilije u njoj, neodržavanje Parade ponosa i slično, komad prate brehtovski scenski momenti, poput parola „Ruke su nam krvave, ali nam je savest čista“, koje se direktno obraćaju gledaocima sa ciljem da u njima izazovu bes zbog zatečene društvene situacije. (Danas, 19.05.2012. – Politički pamflet podelio publiku)

Ako ne može u realnosti, onda može na daskama koje život znače… Nisam gledao ovu predstavu, ali mi se sviđa ideja da se na pozorišnu scenu prenesu događaji koji su u mnogo čemu odredili živote svih nas koji obitavaju u ovoj nesrećnoj zemlji. Osobito mi se sviđa parola: „Ruke su nam krvave, ali nam je savest čista“, jer dobro ilustruje naše stanje podeljene svesti koja ne ume ili ne može da se pomiri sa samom sobom. No, vreme velikih podela je završeno u Srbiji i sada smo svedoci jedne specifične „uravnilovke“, gde se sve tako lepo poravnalo i izjednačilo da više ne znamo gde nam je zadnjica, a gde glava. Stanje naše podeljene svesti mi smo rešili tako što smo lepo sastavili, zalepili, na silu spojili ono što se inače teško može na bilo koji način uvezati. Kako su se spojile „ruke krvave“ i čista savest? – pitanje je sad. Pa, to je proces koji traje u Srbiji već godinama i plod je naše tranzicione prakse. Tranzicija se nije desila samo na političko-ekonomskom planu već nam se i svest pripremala za konačan spoj naše oksimoronske pozicije. Ubedili su nas, ili smo mi to sami sebi uradili, da drugačije ne može i da više i nemamo šta da biramo. Recimo da smo na krvave ruke navukli rukavice i da se nadamo da ćemo jednog dana, kada ih skinemo, zateći svoje ruke bele i čiste kao što nam je i savest. Političari su naravno spremni da nas ubeđuju kako je to pravi put i da ne treba da se plašimo tih rukavica, to jeste tranzicije jer posle toga dolazi vreme obilja i sreće. I doista su i uspeli da nas, građanke/građane, poravnaju po svom aršinu tako da idemo kao ovce za pastirom… No, tako nam je lakše, jer ne moramo da se mučimo sa svojom savešću, a i ima ko da misli za nas kao i što drugi nose teret teške prošlosti.

Ovi poslednji izbori na svim nivoima su pokazali na kom nivou je i naša svest… Još jedanput su nas ubedili da glasamo za bolju budućnost ili za promene, a u stvari smo glasali za to da se ništa ne promeni, jer to smo podsvesno i želeli. E, sad da neko ne pomisli da ja vučem na stranu SNS-a, moram odmah da razjasnim jednu stvar. Ne verujem da će se išta promeniti i sada kada je Toma postao predsednik, pa čak i da SNS formira vladu. SNS se potrudio da sebe predstavi kao nove-stare, to jeste kao one koji će se svojski truditi da ne promene ništa, sem naravno DS-a koji im je, osobito Tomi, postao patološka opsesija. Hteo je Toma da bude „istiji“ od Tadića; hteo je da njegova politika bude više demagoško-frazerska od one koju vodi DS, i eto delom je i uspeo, barem na predsedničkom nivou. Ako ne dođe do nekih obrata u pregovorima oko formiranja vlade, situacija se neće mnogo izmeniti, to jest ukoliko se Dačić naglo ne predomisli i pobegne Tomi na pregovore. Ko zna, možda sada DS i SNS stvarno naprave tzv. veliku koaliciju i tako bi uravnilovka istosti bila potpuna. No, bila čija istost da je na vlasti sada se mora suočiti sa nekim problemima od kojih neće moći da pobegne u klasično-demagoško zamazivanje očiju. Kada se formira vlada, podele resori itd. onda Srbiju čekaju bolni pregovori sa MMF-om koji je već poručio, ako se neko seća, da smo prezaduženi, kao i da trošimo preko svojih mogućnosti. Bojim se da posle novog aranžmana sa ovim „belosvetskim haračlijama“ sledi nova serija vrlo nepopularnih mera zbog kojih će se ostajati bez posla, umanjivati ili pak mrznuti plate i sl. Tranziciju će smeniti recesija koja nam se već uveliko događa, a svesni smo je samo u onoj meri koju nam dopušta naša poravnata svest.

Ljudi, vadite glavu iz zadnjice ili odosmo svi do đavola… Ovi zagovarači status qua ante neće ništa učiniti da nas izvuku iz krize u kojoj živimo, a po svemu sudeći biće nam još i gore. Verujem i kada bi pola države umiralo od gladi, dok druga polovina vršlja po kontejnerima, naša vlast-istost bi i dalje pevala istu pesmu o integracijama, ekonomskom razvitku, investicijama i ostalim šarenim lažama. Ništa im ne verujte, sve je ovo laž, san u koji su nas uljuljakali, a kada se probudimo, to jeste ako se probudimo, biće, biblijski rečeno, jauk i škrgut zuba… E, sad ostaje samo da upitamo sebe: da li će ovaj jauk i škrgut zuba biti naš ili pak njihov?!

Jedini naš spas od potpune uravnilovke je distanca od beogradskog zuluma! Neće se smiriti dok nas potpuno ne upropaste i svedu na golo preživljavanje. Dobro, nisu ni ovi naši vojvođanski sateliti mnogo bolji od svojih nalogodavaca, ali ukoliko Vojvodina smogne snage i suprotstavi se ovoj tiraniji iz Beograda, onda će i biti nade da će se nešto konačno i promeniti. Ne mogu im oprostiti Peti oktobar, a bogami ni sebi ne opraštam što sam bio tako naivan, ali verujem da Vojvođanke/Vojvođani neće više trpeti ovo poravnavanje koje proživljavamo i suviše dugo, jer naša svest ne može da pomiri krvave ruke i čistu savest.

(Autonomija)