Naš odnos prema migrantima mnogo govori o nama samima, što će reći da ovaj odnos počiva na stepenu našeg kulturnog razvoja, stanja svesti ili pak na nekim rudimentima ljudske empatije. U našem društvu odnos prema migrantima se svodi ili na ignorisanje ili na „želju za destrukcijom“. Ignorantski odnos znači da se svesno trudimo kako bi izbegli problem migracije i njenih protagonista: Sirijaca, Iranaca, Avganistanaca, Libanaca, Kurda…, dok se u želju za uništenjem uvrštavaju svi oni mehanizmi/atavizmi kojima se problem migracije pokušava rešiti brzo i „efikasno“, što će reći po kratkom postupku.

Naravno, ove dve vrste (ne)odnosa prema migrantima sa Istoka imaju još međunivoa i prelaza, tako da bi ignoranciju&destrukciju mogli svesti na idealno-tipske a što opet znači da svi ti međunivoi i podvrste prizilaze iz dva osnovna tipa. Ako ih ne možeš ignorisati, to jeste ne primećivati postojanje migranata, onda ih možeš učiniti nepostojećim, a palanački duh ne može da podnese bilo šta što remeti njen red&zakon i po pravilu agresivno reaguje na svaku naznaku „nenormalnog“ ponašanja. Svet palanke (mada je ovo svojevrsan oksimoron) ne može da podnese svetskost događaja, ma koliko oni opšte-globalni bili i njen odgovor je uobičajeno sveden na već navedene tipove ponašanja. Ako se nešto tiče celog sveta, ne mora da se tiče i nas ili, bolje rečeno, baš zato mi (palančani) ne prihvatamo ovaj „beli svet“ koji bi da se igra sa nama i ponovo nas uvuče u neku nevolju. Ovo bi bio tipično-ignorantski stav, dok bi onaj destruktivno-anihilatorski odmah pozvao na mehanizme „konačnog rešenja“.

Neprihvatanje ili odbacivanje svake inicijative svetskosti (onoga što se događa unutar sveta kao i modusa našeg odnosa prema ovim događajima) jeste dužnost palančanina kako bi očuvao svoj svet od negativnih uticaja (ignorisanje), dok bi destruktivan odnos prema događaju – na primer migranti, značio da se palančanin odlučio za akciju i da svoju ignoranciju prevazilazi konkretnim i praktičnim delovanjem. Može se zaključiti da ova dva procesa i nisu tako odvojeni jedan od drugog i da se, u stvari, međusobno podstiču – ignorancija je model pasivnog nasilja prema Drugome (Strancu) dok je želja za destrukcijom aktivni momenat ignorisanja egzistencije Drugog.

Kako je već navedeno, postoje i međunivoi između ignorancije i destrukcije, ali to ne znači da i oni nisu ignorantsko-destruktivno raspoloženi, naprotiv, pre bi se moglo reći da su ovi međunivoi modusi prvobitno-idealnih tipova. Razmotrimo polit-ekonomski, kao i egzistencijalno- seksualni aspekt ili pak modus koji proizilazi iz svoje osnove. Migranti su došli da nas ugroze, to jeste njihova politička uloga jeste u rušenju vlasti i našeg načina života – npr. migranti su islamski ekstremisti koji su poslani u hrišćansku Evropu kako bi od nje napravili „Džamahiriju“. Ovde vidimo još jedan oblik glorifikovanja palanačkog načina života gde palančani sebe vide kao poslednju liniju odbrane hrišćansko-evropskih vrednosti. Migranti se i ne uzimaju kao homo economicusi, to jeste oni koji žive po poznatim polit-ekonomskim merilima, već su oni toliko indoktrinirani svojim religijskim ubeđenjima da im je jedini cilj da unište „naše“ hrišćansko jezgro dok im je ekonomski standard na poslednjem mestu. Egzistencijalno-seksualni aspekt ili modus se možda najbolje ogleda u onoj paroli koju vole da koriste razne patriotsko-ekstremističke organizacije: Ona da rađa, on da čuva! Po našem palanačkom načinu mišljenja žena je pre svega majka&domaćica i ako je njena društvena uloga ugrožena kao takva, onda na scenu mora da stupi On – pater familias čija je dužnost da odbrani ženu od „islamističko-terorističkih nasilnika“. No, ne brani se ovde samo društvena uloga namenjena ženi već i njena „čast“ koja je opet u vlasništvu muškarca ili patera. Kao vrlo prisutan argument, kojim se opravdava anihilatorska uloga muškarca-domaćina, uzima se mogućnost seksualnog nasilja od strane migranata nad našim majkama, sestrama, kćerkama bez obzira koliko to, realno, ne korespondira sa istinom. Migrantska seksualnost se uzima kao akt agresije jer direktno ugrožava našu seksualnost, to jeste njene objekte –žene, a samim time i subjekte-muškarce/domaćine koji jedini imaju pravo da raspolažu ekonomijom ženskog tela.

Razumevanje vremena u kojem živimo nekada se vezalo za pojam duha, kao kod Hegela, na primer, gde je duh određen kao „krivac“ ili pokretač istorijskih događaja, a tumačenje razloga koji su doveli do ovih događaja se uzima kao analiza samog duha. Karl Marks odustaje od ove „tumačeće“ uloge duha i on ga proglašava ili pak nadograđuje pojmom revolucije koja nije tu da tumači svet već da ga menja – ako mi dopustite malo slobodniju interpretaciju čuvene Marksove 11. teze o Fojerbahu. Danas smo došli do toga da ovaj istorijski duh biva sveden na „sablast“ – kako je Derida video preobraćeni „duh“ Marksove filozofije. Sablast nije tu da nas pouči ili ukaže na istorijske aspekte događaja koji zahtevaju promišljanje, već je uloga sablasti da nas uplaši i dovede do tzv. egzistencijalne krize. Derida, zanimljivo, pojam sablasti (spooks) analizira i kroz strah od Drugog i to kroz primer robovskog odnosa prema Afroamerikancima u USA koje su nekada, a može se i danas čuti, nazivali sablastima ili pak spooks. Sablasti su tu da nas zaplaše, ali i da ih tako određujući više i ne identifikujemo kao ljudska bića već kao duhove/sablasti koje treba ignorisati ili pak, po potrebi, uništiti.

Sličan odnos prema migrantima imaju naši palančani koji strance sa istoka vide kao sablasti… Da li će „svetski duh“ ili svetskost uspeti da promeni ovu sablasnu sliku o migrantima u neprobojnim predrasudama palančana – to je pitanje za našu budućnost. Za početak bi bilo dobro da migrante prihvatamo kao ljude, a ne kao sablasti, pa će valjda i taj empatijsko-humani aspekt naše prirode doći do izražaja.

(Autonomija, foto: Pixabay)