Granice između medicinskog i političkog dela Kriznog štaba sve su izraženije, ali ipak, ma koliko te razlike bile „idealno-tipske“, odnosno veštački postavljene, vidimo da ova dva naizgled suprotstavljena pola ipak funkcionišu u simbiozi.

Već godinu dana gledamo&slušamo nadmetanje ove dve „škole mišljenja“ koje se nadmudruju, preganjaju, dokazuju da su baš one u pravu, ali ipak, bez obzira na sve razlike, funkcionišu zajednički u diskursu vlasti. Sama reč diskurs upućuje na različitost ili raskol koji se javlja u odnosu suprotstavljenih teorija, mišljenja, stavova… No, ono što može da poveže dva različita diskursa jesu tzv. „diskurzivne prakse“ – kako to kaže filozof Mišel Fuko, a te prakse mogu dovesti do ukrštanja, povezivanja ili neke druge vrste sinteze različitih diskursa, ali ono što ih zasigurno povezuje i ostvaruje njihovo delovanje jeste moć – koju ne možemo odvojiti od njenog političkog suvereniteta i društveno-presudnog uticaja (opet Fuko). Dakle, moć je ono što veže suprostavljene diskurse, a to povezivanje ne mora uopšte da znači da oni imaju neki zajednički stav ili bilo kakav drugi imenilac koji ih povezuje, sama igra na polju moći jeste ono što ih veže, kao i količina moći koju drže ili poseduju u svojim rukama. Ako politički diskurs Kriznog štaba jeste „gola“ moć kao suverenitet, onda bi moć medicinskog diskursa morala više biti okrenuta znanju ili teorijskoj moći (episteme), ali koja takođe ima uticaj i na društveno-politički praksis i ne zaostaje mnogo za ovom real-političkom varijantom moći. No, kako sam već napomenuo, ove podele su idealno-tipske, a u praksi vidimo da ova dva diskursa deluju zajedno i kada su potpuno suprotstavljeni, ako ništa onda barem zbog zajedničkog uticaja na nas građane.

Skoro je pokrajinski sekretar za zdravstvo Zoran Gojković, govoreći o stavu „struke“ ili pak medicinskom delu KŠ, najavio nove i drastičnije mere protiv korone i to baš „u inat“ političkom delu KŠ koji je bio protiv oštrijih mera jer to bitno utiče na njihov polit-partijski rejting. No, Gojković se i sam predstavio kao posrednik između dva diskursa jer on pripada i medicinskoj struci i politici, što bi trebalo da ukaže koliko je teško samom sekretaru Gojkoviću jer najteža je uloga posredovanja između, barem naizgled, potpuno drugačijih strana. Ali, da li su ova dva diskursa stvarno toliko različita da ne mogu doći barem do konsenzusa o opštoj dobrobiti jer nas se epidemija jednako tiče: i građana, i politčara i medicinske struke? Utvrdili smo već da te razlike nisu nepremostive, a sudeći po merama, koje se već sprovode, kompromis je postignut, doduše uz nešto jače disonantne tonove na obe strane, ali dogovor je tu… Međutim, kada su diskurzivne prakse u pitanju, uviđamo da, bez obzira na stepen neslaganja, uvek politički deo KŠ odnese prevagu/pobedu nad medicinskim delom i to je već neko vreme ustaljen model ponašanja&delovanja KŠ. Sudeći po svemu, vlast više ne želi da joj se desi scenario od letos, kada su se građani pobunili protiv mera zatvaranja, pa radije oštre mere prepušta medicinskom delu KŠ a za sebe obezbeđuje ulogu deus ex machina ili pak „sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari“. Ma koliko voleo autoritarne modele prisile – kao što je vanredno stanje, AV procenjuje da njegov diskurs moći može biti oslabljen ukoliko opet pokuša da silom rešava epidemiju, pa se odlučio za praktikovanje „mekših“ modela moći po sistemu „zategni-popusti“.

Medicinski deo KŠ sada se sveo više na ulogu onih koji plaše građane mračnim scenarijima za budućnost (ali vrlo realnim sa obzirom na trenutnu situaciju), dok politički deo više teži tome da nas ubedi kako je ekonomija važnija od virusa jer moramo od nečega i da živimo… Doduše, medicinski deo se nadovezuje na ovaj ekonomski diskurs vlasti i konstatuje da neće biti nikoga da se bavi ekonomisanjem ukoliko virus pobedi ili pak dođe do pucanja zdravstvenog sistema, a nakon toga smo „pukli kao zvečke“ – kako je to slikovito opisao Dr Kon. Plašim se da je do ovog „pucanja zvečki“ već došlo, ali u glavama građana koji više ne mogu da podnesu konstatno sluđivanje usled, navodno, disonantnih tonova na relaciji struka-politika. Bez obzira koliko vlast&struka se prikazivali kao različiti&suprotstavljeni polovi, ipak krajnji rezultat je uvek isti – mi (građani) smo žrtve njihovih diskursa od kojih samo nas boli glava. U stvari, reč diskurs bi bila i suviše ozbiljna za ovo polit-medicinsko sluđivanje građana, pre bismo mogli govoriti o spinovanju kojem je cilj da nas potpuno dezorijentišu i dovedu do one faze kada gubimo želju da više učestvujemo u njihovim gadnim igrama. Stav da su „svi oni isti“ i da se zbog toga ne zanimamo za politiku jeste ono što vlast želi da isprovocira kod građana kako bi na talasu opšte apatije nastavila da vlada. U tu svrhu vlast će da upregne bilo koga i bilo šta, na primer i medicinsku struku kako bi dokazala koliko je „ozbiljna“…

Nesreća je u tome što je medicinska struka prihvatila ovu igru i uhvatila se u kolo zajedno sa političarima, a žrtve ovih političkih stremljena su lekari i medicinsko osoblje koji su postali bukvalne žrtve karijerno-političkih aspiracija svojih kolega. Zato su AV&Dr Kon na istom zadatku. A konačan cilj njihovog zadatka smo mi-građani kojih se ovaj zajednički polit-medicinski diskurs direktno tiče jer mi smo ti koje valja iz-spinovati i dovesti u stanje političkih idiota – onih kojih se ništa ne tiče. Ovaj virus idiotizacije je opasan koliko i onaj koronalni jer od virusa možemo da umremo, ali bez slobode (društvo idiota) život gubi svaki smisao.

(Autonomija)