Da li je moguće da smo za poslednjih trideset godina vraćeni dva veka unazad? Moguće je, jer će nam trebati oko dva veka, sa ovako sporim ekonomskim razvojem i rastom BDP-a, da se približimo bogatim državama EU. I dok nam AV priča o tome kako napredujemo neverovatnom brzinom – bolji smo od Nemačke i Švajcarske – istina je, naravno, potpuno drugačija… Ne da ne napredujemo nego tonemo sve dublje.

Još za vladavine Borisa Tadića našu ekonomiju su, evropski i pesimistično-realni domaći eksperti, poredili sa brodom koji se nasukao u plićak i ne uspeva da se iz njega izvuče. AV je uspeo da promeni „kurs“ ovog bezuspešnog praćakanja i da ponovo pokrene ovaj nesrećni brod, ali ne kako bi otplovio na otvoreno more ili nas doveo u neke mirnije vode, već kako bi, taj isti brod, ukopao još dublje u pesak i mulj. Da, to je bila i jeste AV-ova „misija“ – da nas potpuno ukopa kako ne bi, barem dva veka, videli svetlo ili, pak, nadu da se i ovde može nešto promeniti.

Znači da smo osuđeni ne na „stotinu godina samoće“ nego na dvesta godina tavorenja u bedi na periferiji EU (kako nam je već Ante Marković predvideo početkom devedesetih godina prošlog veka). Ako se sada pitate zašto je tako i šta smo mi to AV-u skrivili da nas ovako surovo tretira – moram vam odgovoriti da smo to sami hteli. Nemojte sad da me gledate tako zapanjeno… Nije to ništa novo. Tako je nama još od devedesetih godina prošlog veka kada smo umesto da uđemo u EU, kojoj smo, by the way, 1990. godine bili na samom pragu, izabrali rat i ubijanje, ekonomsku propast i raspad ondašnje Jugoslavije, tzv. „tamnice naroda“. Ne, nije nam odgovaralo da imamo plate od hiljadu, ondašnjih, nemačkih maraka; nije nam odgovaralo da živimo u državi koja bi danas bila ekonomski jaka barem kao jedna Češka, na primer.

Te davne 1990. godine zatekao samo se u Beču na maturskoj eksurziji i, zamislite, kupovao sam za jugoslovenske dinare, jer su austrijski šiling i tadašnji dinar bili iste vrednosti. Znam da ovo zvuči kao neka bajka, ali je stvarno bilo tako… Ali, kao što je već napomenuto, nije nam to odgovaralo i odlučili smo da podržimo nacional-političare koji su nas odveli pravo u katastrofu. Jedan od tih političkih pulena, koji su svoju karijeru izgradili na našoj nesreći, bio je i AV i doživeli smo, eto, da posle svih tih nesrećnih godina on preuzme vlast. Kako to? Pa tako… Dosta nam je bilo one nesigurne i frustrirajuće – tranzicijske demokratije, koja nam se dešavala nakon pada režima Slobodana Miloševića, te smo odlučili da vlast predamo u ruke nekom malo autoritativnijem i sklonijem totalitarno-panteističkom ponašanju, a AV se tako lepo namestio i prosto se nudio da on reši stvari i odvede nas u svetlu i evropsku budućnost.

Rezultat ove AV-ove „misije“ je stanje koje imamo danas… Dok živimo na rubu egzistencije, AV nas ubeđuje da nam je super i da stojimo bolje od Nemaca&Švajcaraca, što je na razini propagande severnokorejskog diktatora.

Ali, biće bolje… Približavamo se završetku desetogodišnjeg ciklusa (ten years after) vladavine AV-a, pa ako ovo istorijski determinizam ne reši, onda stvarno ne znam ko će – mi nećemo sigurno. Sloba Milošević je ispunio svoju dekadu, Boris Tadić skoro toliko, a i AV će uskoro da napuni tih fatalnih deset godina, pa ako bude sreće, i povesne vere, ode on na istorijsko smetlište odakle je, ako ćemo iskreno, i došao. Znam da ova istorijsko-deterministička projekcija ne izgleda baš optimistično, ali je ona bazirana na „gorkom talogu iskustva“ tridesetogodišnjeg rata – što lično-introspekcijskog što, opet, objektivno-društveno-političkog, a kada se uzmu sve okolnosti i događaji u ove poslednje tri dekade, stvarno nema razloga za somnabulni optimizam koji nam uporno nameće AV&Co.

Ako bi, pak, pošli tragom istorijskog konstruktivizma onda bi, oslanjajući se na tridesetogodišnji ciklus, mogli da pretpostavimo da će na vlast, nakon AV-ovaca, doći ponovo oni „tranzicioni“ i ovog puta bi, poučeni lošim iskustvom, morali biti mnogo pažljiviji u odabiru naslednika, to jeste posttranzicijske vlasti, ako se ikada iščupamo iz ovog začaranog kruga. Možda se i pojavi, konačno, neko novi i predstavi nam platformu jedne drastično drugačije politike koja neće biti bazirana na šarenim lažama i neostverenom backgroundu. Bilo kako bilo, sa srećom i u pamet se – što se ono kaže. Ako ništa, ostaje nam vera u istorijski determinizam, a bogami i socijal-darvinizam koji potencira evolucijski razvoj, ali i prirodnu selekciju „vrsta“ pa ćemo, valjda, i mi jednom, razvojno-temporalnom logikom, stati na „zelenu granu“. Do tada neka nam je nebo u pomoći… Ostaje nam nada da će se to ipak rešiti samo od sebe usled uticaja već pomenutih istorijsko-socijal-bioloških teorija ili pak prirodnih sila koje su neumoljive. Jednom će se sigurno promeniti sve i biće bolje. Ali neće biti nas – reći će neko. Ako, i bolje je tako.

(Autonomija; foto: pixabay)