Zašto treba bojkotovati izbore? Ako krenemo od opservacija naše političke scene, onda se svakom iole razumnom i časnom ljudskom biću bojkot otvara kao jedina normalna mogućnost, jer sve ostalo je izvitopereno, gadno, prljavo i smrdi na korupciju i prevaru. Analizirati vladajuću koaliciju, sa AV-ovcima na čelu, jalov je posao, jer već je toliko toga rečeno i napisano da bi daljne, pa i konstruktivne kritike postale deo repetativne prakse koju koristi opozicioni blok, a koja se, opet, svodi na onu narodnu: ko o čemu, baka o uštipcima.

Naspram vladajuće koalicije i njihovih opozicionih satelita (LSV&LDP) stoji šaroliko opoziciono društvo gde obitavaju svakojake živuljke, pa i one egzotične, ali i kod njih, kakvi su takvi su, ipak prevladava stav da je bojkot, trenutno, jedino pravo rešenje.

Na trećoj strani, pored vlasti i opozicije, stojimo mi – građani ove lude zemlje koji pokušavaju da „uzmu vazduha“ i sagledaju šta je prava realnost između onoga što govore i obećavaju gore navedeni. A i kakva nam je perspektiva? O vlasti već sve znamo, jašu nas već skoro osam godina, a i dobar deo današnje opozicije je debelo zaslužna što je tako, jer je dozvolila, onomad kada je bila vlast, da najgori među nama ponovo zavladaju.

U stvari, kada saberemo sve utiske i realno sagledamo situaciju, mi danas imamo režim koji je potpuno preuzeo obe uloge, to jeste on se, po potrebi, ponaša malo kao vlast, pa malo kao opozicija. Opozicija kome? Pa onima što su danas opozicija, a nekada su – je li – tako vladali da se ondašnja opozicija, a današnja vlast, još uvek bori sa ostacima loše i „žute“ prošlosti. Ove zavrzlame i „dubine“ naše političke scene postaju nepremostive svakome ko želi da živi u jednom normalnom društvu, gde ne moraju baš da cvetaju ruže&lale ili da teku med i mleko, ali da, barem, ne moramo trpeti teror raznih sociopata koji se prepoznaju u liku i delu AV-a; želimo da živimo u društvu gde će se poštovati minimum demokratskih vrednosti i gde će psihopate biti institucionalizovane, kako bi ostavili na miru građane željne normalnog života, bez jakih psiho-mentalnih stresova. E, takvima treba reći: dosta! Zbog njih treba proglasiti bojkot! U stvari, bolje rečeno, bojkot je protiv njih, a za nas je spas od njihovog polit-propagandnog zagađenja koje više ne možemo da trpimo.

Nedavno je novinarka Snažana Čongradin, ozloglašena kod propagandnih jurišnika vlasti, napisala da se moramo naći na „trećoj strani“, to jeste van režimskih aršina koji (ne) određuju ko je vlast, a ko opozicija. Naci-totalitaristički manir vladanja, koji aktuelna vlast koristi i uspešno primenjuje, bio je određen obesmišljavanjem i preuzimanjem svih državnih&društvenih institucija, kao i organizacija, koje su od vitalnog značaja za jedno društvo, a kada se to desi, onda ništa ne preostaje sem progona neprijatelja i njihovo interniranje u zatvore ili logore. Ako ne želite da AV-ovci „evoluiraju“ i odvedu nas u potpunu propast, onda nam valja konsolidovati redove, a potom i svesno preći na tu treću stranu koja bojkot znači. Nije to samo polit-opozicioni bojkot već je, pre svega, bojkot građana ili pak onih koji ne žele pristati na život bez smisla. Ako mislite da je to nemoguće i da ta treća strana ne postoji, onda vam moram reći da ste u zabludi. Tako se mislilo i u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, kada su vladali isti ovi kao i danas, o tempore o mores – razlika je samo u nekim statistima, jer je i tadašnja opozicija delovala razjedinjeno i bez nade da se može suprostaviti Miloševiću&Co. A onda se, niotkuda, pojavio Otpor i osvojio srca, da se tako popularno-estradno izrazim, svih ljudi koji su verovali da nada ipak postoji. Režim Slobodana Miloševića je bio zbunjen i nije znao kako da se bori sa otporašima, koji nisu bili politička stranka i nisu imali background zbog kojeg bi ih DB držao za mošnice – kao što je to slučaj sa nekim opozicionarima, i svaki odgovor na akcije Otpora ili pak kontranapad režima bio je pucanj u prazno. Otpor je tada bio ta treća strana koju građani nisu gledali kao još jednu političko-stranačku opciju, već kao upravo ono što su i bili – otpor režimu. Da li je to danas moguće?

Ne samo da je moguće nego je i neophodno. Bojkot izbora ne sme biti samo „stvar“ opozicije već u njemo treba da učestvuju svi oni koji smatraju da naša politička scena više nema nikakvog smisla; bojkot je zajednički imenitelj svih razuđenih&otuđenih društvenih grupacija koje traže načina da kanališu svoju energiju i znanje. Nisu tu potrebne ne znam ti kakve infrastrukturne promene ili pak velika društveno-tektonska pomeranja, samo se trebaju mobilisati oni koji su odustali od svake akcije, jer više ne žele da učestvuju u ovoj današnjoj parodiji od države&društva. Molim one razočarane, i opravdano ljute na sve, da se ponovo aktiviraju i ne dozvole daljni produžetak naše agonije. Vi ste nam jedina nada pored ovakve vlasti i njihovih botoša&sendvičara; vi možete, opet, da pokrenete nadu da i ova zemlja ima perspektivu, da želi da uspe i postane deo normalnog sveta.

Vi, prezreni i odbačeni što ste se samoinicijativno povukli jer više ne možete da gledate kako bagra uništava sve ono u šta ste verovali. Vi ste ta treća strana koja mora da povuče sve ostale: prvo u bojkot, a potom i u izgradnju novog društva! To bi morao biti odgovor na pitanje: a šta dan posle bojkota? Otpor&bojkot! A posle nek bude što biti mora…

(Autonomija)