Ali ako je istinsko izgnanstvo stanje konačnog gubitka, zašto se ono tako lako preobražavalo u moćni motiv moderne kulture, za koji bi se čak moglo reći da ju je obogatilo. Navikli smo da o modernom periodu razmišljamo kao o dobu duhovne osiromašenosti i otuđenosti, zebnje i međusobnog udaljavanja. Niče nas je naučio da osećamo nelagodnost pred tradicijom, a Frojd da na domaćinsku prisnost gledamo kao na pristojno lice patricidnog i incestuoznog besa. Moderna zapadna kultura velikim je delom tvorevina izgnanika, emigranata, izbeglica. 

(Edvard Said, Razmišljanja o izgnanstvu)

Biti izgnanik, izbeglica, emigrant… Stranstvovati među domicilnima je naročita pozicija koja vas dovodi u stanje tzv. „iščašene“ svesti koja ima poseban senzibilitet i percepciju stvari. Živeti kao stranac znači ne samo živeti u inostranstvu već i doživljavati svet – egzistirati unheimlich (bez-doma), kako bi to francuski filozof Žak Derida rekao.

Proveo sam nekoliko godina u Švedskoj, gde sam upoznao mnogo emigranata, izbeglica, izgnanika, itd. I sam sam bio jedan od njih… Prvi emigrant koga sam sreo u Švedskoj bio je Avganistanac – zaboravio sam mu ime. Rekao mi je da je iz Kabula i da je pobegao od Talibana. Govorio je engleski jezik jako dobro i došao je da traži politički azil. Iz Avganistana je krenuo konjem, a potom je išao peške, autostopom, ilegalno prelazio granice da bi se konačno dočepao Evrope i Švedske. Iz imućne je porodice i stekao je solidno obrazovanje, ali kada su Talibani došli, njegov život se promenio iz korena. Izgubio je posao prevodioca (radio je za neku američku firmu) i postao je pastir – čuvao je ovce na brdima iznad Kabula. Nije više mogao da izdrži život pod presijom i pobegao je. Svojoj familiji ne može da se javi jer Talibani su i poštu zabranili.

Upoznao sam Iranca Alija. Imao je šesdeset pet kada je došao u Švedsku – možda je Bukovski bio u pravu kada je rekao da život počinje u šesdesetoj. Pa onda moj prijatelj Karlos iz Ekvadora koga smo od milja zvali Karlito – bio je profesor fizike i matematike u Ekvadoru, ali je morao pobeći, jer se zamerio lokalnim vlastima. Zvali smo ga još i El Komadante, jer je stalno nosio neku vojničku košulju, a posle, kada smo saznali da je profesor, i El Profesore. Nije znao engleski, ali je zato švedski savladao jako brzo. Kada bi se malo opustili i popili koje pivo, Karlito bi zaboravio da je ne znam španski i pričao mi o svojoj porodici. Počeo bi on priču na švedskom, ali bi posle trećeg-četvrtog piva prešao na španski i pričao mi nešto sa suzama u očima. Nažalost, Karlito nije dobio politički azil u Švedskoj i vraćen je u Ekvador.

Družio sam se sa Afrikancima, Jamajčanima, Čileancima i sa „našim“: Bosancima, Srbima, Hrvatima, Makedoncima, Romima. Upoznao sam i nekoliko kosovskih Albanaca… Bilo je to šareno društvo sa različitih strana sveta, ali jedna stvar nam je bila zajednička – stranstvovanje. Svi smo mi pokušavali da razumemo Šveđanke/Šveđane (moji drugari Afrikanci su se sa Šveđankama mnogo bolje razumevali) i da dokučimo mentalitet tih «hladnih» Skandinavaca, ali što smo više raspravljali o tome sve manje nam je bilo jasno kakvi su Šveđani u stvari. Bilo je u našem društvu i domicilnih Šveđana, ali i oni kao da nisu pripadali skandinavskom svetu i više su voleli da se druže sa strancima. Posle četiri godine provedenih u Švedskoj vratio sam se u Vojvodinu i priznajem da nisam pronikao u duh i mentalitet Šveđana, ali mi to nije toliko važno, mnogo mi je bitnije moje iskusto u stranstvovanju. Za mene je Švedska bila zemlja stranaca: emigranata, izbeglica, azilanata, izgnanika iz sopstvene zemlje koji su svoju sreću odlučili potražiti na tzv. bogatom Zapadu. Čudno je to stranstvovanje.

Stranci u Švedskoj, većinom, prihvataju način života tipičnog za Šveđane, ali opet žive neki svoj paralelan život pun nostalgije i tuge za svojom zemljom, kao da žive u nekom procepu kultura koje se podnose i saživljavaju, ali se suštinski ne razumeju. I tako stranci provedu svoj vek ni na nebu ni na zemlji gledajući kako im deca postaju Šveđani koji su, opet, za svoju zemlju vezani jedino preko priča roditelja ili pak turističkih poseta rodnom kraju.

Bio sam u Švedskoj kada je ubijena ministarka inostranih poslova Ana Lind. Sećam se da je prvo što sam pomislio, kada sam čuo vest o atentatu, bilo: samo da nije neki «naš»! Ispostavilo se da je ubica Srbin Mihajlo Mihajlović (za Šveđana Miajlo Miajlović), neki nesrećnik koji je ubio ministricu u robnoj kući u Štokholmu. Ubio je jer je «loše», kako je to sam Mihajlo rekao, govorila o strancima-emigrantima. U Švedskoj se i predsednik šetao sam bez obezbeđenja, no posle ubistva Ane Lind ta praksa je promenjena i Šveđani su to razumeli kao atak na njihovu prava, slobodu pa i kulturu.

Gledao sam dokumentarni film o ubici Mihajlu. Ekipa nacionalne televizije je čak i posetila rodni kraj Mihajlovića i razgovarala sa njegovom familjom pokušavajući da pronađu background i prave uzroke atentata. No, pukotina u mirnom i bezbrižnom životu, poznatom kao švedski standard, neminovno je dovela do toga da Šveđani strance gledaju kao uzročnike problema. Bez obzira što je Mihajlo imao švedsko državljanstvo, on je bio stranac koji je napao na temelje švedskog društva. Animozitet prema strancima je rastao i posle nekoliko godina, nakon parlamentarnih izbora u Švedskoj, u parlament je ušla i jedna ultranacionalistička partija, tzv. Demokratska partija. Strah od stranaca, kao i ekonomska kriza, doveli su do toga da jedna krajnje desničarka partija uđe u parlament što je u Švedskoj neviđen presedan u novijoj istoriji. Tako je «naš» nesrećni Mihajlo ušao u švedsku istoriju kao atentator i ubica, ali i kao neminovni uzročnik povećane netrpeljivosti prema strancima.

Može se biti izbeglica, pa i stranac, i u svojoj zemlji. Ex-Jugoslavija je tipičan primer te nemoguće situacije gde voljom lokalnih političkih moćnika i majstora smrti najedanput ostaneš bez domovine. Tako je i mene zatekao rat u Bosni… Odjedanput sam bio nepoželjan jer nisam hteo da ratujem. Studirao sam u Novom Sadu, bio malo u Švedskoj i opet se vratio u Vojvodinu. Potičem od «dođoša» Bosanaca koji su došli u Vojvodinu u tzv. Osmoj ofanzivi. Rođen sam u Kikindi, ali sam skoro dvadeset godina živeo u Bosni. Dete sam iz mešanog braka (majka Muslimanka, otac Srbin) i u ratu sam morao da izaberem «stranu»… Ja sam izabrao da ne biram i pobegao sam iz Bosne u moju «drugu» domovinu – Vojvodinu. I tako ja već niz godina stranstvujem ovde, ni kod kuće ni u inostranstvu. Teško je zamisliti čudniju poziciju, ali ja sam se navikao jer sam uvideo da se i stranstvujući može biti Vojvođaninom. Neću da vam pričam o šarolikosti nacija koje žive u Vojvodini, niti o specifičnosti ovog prostora kao ni o istoriji, mene zanima Vojvodina u budućnosti. Stranstvovati u Vojvodini znači čekati i boriti se za drugačiju budućnost koja je danas mnogima strana, osobito onima koji polažu «istorijsko» pravo na nju.

Stranstvovati znači biti svestan da si drugačiji, da možeš bolje, više i da znaš za šta se boriš. Došlo je vreme da stranstvovanje da i prve plodove i naslućuju se, doduše još su zeleni i nejaki, ali osećam da je počelo. Bez obzira na statute i statuse u Vojvodini je porasla svest o samostalnosti, a Beograd – pri tome mislim na političke moćnike i kreature tuđih interesa, reaguje frustrirajuće kao da zna da se u «ravnici nešto valja». A to što se «valja» znači da Vojvodina jeste evropska regija i da je njen glavni grad Novi Sad; to znači da je Vojvodini dosta lopovluka, primitivizma, ratova, bede i svega onaoga što su nam priredili do sada. Moje iskustvo stranstvovanja me je dovelo do toga da u Vojvodini vidim budućnost i ostvarenje onog o čemu sanjam celog života – da živim slobodan onakav kakav jesam.

(Autonomija)