Poštovane kolege, nisam pustio ni jednu jedinu suzu dok su mi ko zna kojim oruđem razbijali glavu, udarajući, udarajući, udarajući… Nisam ni mogao – glavu su mi razbijali junački, dok sam ležao na zemlji, bespomoćan, u stanju u kome sam čuo samo odjeke krckajućih udaraca. Ostavili su me da ležim, verovatno misleći da sam mrtav. Možda su ih na takvu pomisao nagnali moji psi, koji su, kako mi je rečeno, stravično zavijali. Možda mi je to zavijanje spasilo život, jer verujem da su kojim slučajem udarili još koji put, od mene bi ostao samo trag policijske krede na pločniku mog sopstvenog dvorišta.
(Goran Herling, profesor engleskog jezika u gimnaziji “Mihajlo Pupin” u Kovačici koga su pretukli “nepoznati” napadači)

Zašto se bunio? Zašto nije ćutao? Sila boga ne moli… Zašto je izigravao buntovnika? Tražio je što je dobio… – takvi i slični komentari obavezno proprate ovakve strašne događaje kao što je stradanje profesora Gorana Herlinga. Dobro, mnogo je i onih koji mu se iskreno dive na hrabrosti i principijelnosti, ali malograđanska sredina uglavnom ne ceni one koji su “ludo” hrabri i koji se ne boje autoriteta vlasti.

Mediji do sada samo sporadično javljaju o premlaćivanju profesora, a videćemo kako će reagovati žuto-tabloidni drekavci, da li će o ovome pisati i ovekovečiti pikantnim detaljima i fotografijama, ili će ovaj događaj potpuno ignorisati, ili će možda pisati da je žrtva sama sebe pretukla – dosta će nam to reći i o pravim razlozima i izvođačima nasilja, kao i o prirodi samog napada.

Profesora Herlinga su dočekali ispred kuće najmanje tri napadača i tako ga pretukli da je dotični profesor zadobio teške povrede glave, smrvljene su mu kosti na prstima, a pretrpeo je, usled udaraca, i potres mozga; tukli su ga gde su stigli tako da se povrede nalaze po celom telu i bukvalno su ga izuli iz cipela od siline udaraca. Kako je to jedan gimnazijski profesor mogao toliko da isprovocira “nekog” da je taj neko organizovao grupu batinaša koji su, po naredbi, namestili Goranu Herlingu klasičnu “sačekušu” ispred kuće i isprebijali ga? Čime je to profesor tako duboko uvredio lokalne moćnike da su ovi odlučili da primene kriminalno-mafijaške metode prebijanja do maltene fizičke likvidacije? Za sada indicije govore da se radi o pokušaju ućutkivanja, ali i osvete određenih struktura jer je Goran Herling bio “uzbunjivač”, to jeste iznosio je u javnost podatke o nepravilnosti rada organa škole u kojoj je zaposlen, a po svemu sudeći je ovim svojim radnjama stao na žulj i vladajućim, naprednjačkim strukturama kojima, očigledno, nije bilo u interesu da profesor Herling iznosi prljav veš škole u javnost, pa makar to bilo i preko ličnog bloga ili pak u neposrednom kontaktu sa poznanicima.

No, ima tu još jedan đavo koji je očigledno mnogo više smetao malograđanima u vlasti: profesor Herling je bio i direktor škole koji se borio za đake i svoje kolege, a da pri tome nije bio član niti jedne političke partije ili organizacije što je danas teško zamislivo, jer se nekako i podrazumeva da direktor mora biti partijski čovek. Sve su učinili da ga unište i sruše sa direktorske pozicije koristeći pri tome vrlo prizemne metode potkupljivanja, zastrašivanja njegovih kolega, kao i produkovanjem laži i intriga kako bi omalovažili i diframirali direktora Herlinga. Na kraju je faktor straha, sujete, gramzivosti i beskrupuloznosti prevagnuo nad razumom i Herling je izgubio direktorsku poziciju, a na njegovo mesto je doveden proveren partijski kadar.

Ništa novo kada je država Srbija u pitanju… Ovakvih slučajeva ima napretek, samo što nisu svi imali tako tragičnu kulminaciju kao ovaj u Kovačici ili se pak samo o njima nije ništa saznalo odnosno objavilo u medijima, a onoga što nema u medijima kao i da ne postoji. Navodno je samo u Kovačici bilo još ovakvih incidenata o kojima svi ćute, pa i žrtve u strahu.

I sada se ponovo vraćamo na malograđansku prestravljenu gomilu i njenu omiljenu matricu samoodbrane od nesreće – ispiranja usta tuđom mukom: Šta mu je to trebalo? Zašto je morao da nastavi da talasa? Mogao je lepo da nastavi da radi, pa bože daj zdravlja bio bi opet direktor za par godina… Ali on navalio da iznosi ono o čemu pametan čovek ćuti, itd. Verovatno vam je dobro poznato ovo tiho-podzemmno rumorenje uplašenih glasića koji i na najmanji trag opasnosti beže u svoje mišije rupe, ali zato umeju da pametaju i kritikuju “budale” koje se bune protiv sile i moći. I tako, još jednog hrabrog i pravodljubivog čoveka je pojeo mrak; još jednog samosvesnog i kritički raspoloženog građanina je pokušao da uništi kriminalni deo našeg društva računajući na ćutanje malograđanskog proseka i njegov strah od svega što “štrči i smeta”; ponovo je pobedio palanački duh sa svojom dosadnom i nemaštovitom ravnodnevnicom.

U romanu “Tvrđava” Meše Selimovića glavnog protagonsitu Ahmeta Šabu pretuku lokalne tabadžije jer se usudio da kaže “nešto” protiv vlasti i to pred “uglednim” ljudima; ono jeste da je kompromitujući govor Ahmeta Šabe bio okrenut više prema nesrećama rata i mladim ljudima koji gube živote radi interesa njima sasvim nevažnih sila i gospodara, ali je to vlast protumačila kao direktan atak na njen suverenitet. Elem, dotičnog Ahmeta ne samo da su životinjski pretukli već su po njemu, onako onesveštenom, izvršili malu i veliku nuždu. Bolelo je ovo poniženje Ahmeta više nego fizičke rane, ali vremenom poniženje biva prevaziđeno hrabrim inatom i željom da se suprostavi tiranima po svaku cenu, ne plašeći se više ni za sopsvenu egzistenciju. Tako je to…

Neko od straha i poniženja postane miš, a neko se preobrati u lava koji se bori za sebe i za život dostojan čoveka. Znam da profesora Gorana Herlinga nisu uplašili niti slomili i da će se on opet boriti za sebe, ali i za sve nas, pri tome ne misleći samo na njegove koleginice i kolege prosvetne radnike/radnice. To su ljudi koji su istupili napred, savladali strah i izdigli se iznad malograđanske bojaznosti. Ne, nisu oni nikakvi nadljudi ili superheroji… Samo su malo više ljudi…

 (Autonomija)