U Srbiji svaka šuša može vređati vlastima neomiljene novinare, pa i pretiti im smrću. Zato što svaka šuša zna da država neće ništa preduzeti, naprotiv – potapšaće ga po ramenu ili, u najmanju ruku, svojim nečinjenjem dati mu podstreka. Neretko će ta država podastirati nove mete, razloge, motive i ideje za napad, što preko političara vladajućih stranaka, što preko režimskih medija.

Kada kažemo država, onda hteli-ne hteli mislimo na vlast, na Aleksandra Vučića koji je uspeo da svaki segment države, a bogami i društva, pretvori u svoju privatnu prćiju – pa svako zameranje njemu ujedno postaje i zameranje državi i njenim “institucijama”. U Srbiji se tolerišu i fizički napadi na novinare ukoliko su oni ugrozili, na bilo koji način, monumentalnost lika i dela predsednika, a o tome svedoči i naprednjačko divljanje, davljenje i maltretiranje novinara za vreme Vučićeve inauguracije, i to samo zato jer su se usudili da rade svoj posao. Potom je tužilaštvo zaključilo da je ovo davljenje i udaljavanje novinara sa skupa bilo lekovito i zaštitničko, za njihovo dobro, jer bi ih inače linčovali razjareni SNS-ovci. E tako to funkcioniše. Jedni naprednjaci dave novinare da drugi naprednjaci te novinare ne bi linčovali…

Ako se pojedini novinar usudi da priupita nešto nezgodno po vlast, pod hitnom postupku će se on i njegov medij staviti na stub srama. Udaviće tog novinara partijske tabadžije i medijski ešaloni smrti tako temeljno da će mu nakon „tretmana“ biti potreban, najmanje, duži odmor… Sastavni deo tretmana su pretnje koje pristižu od “običnih građana” putem društvenih mreža. Pa šta? Kriv je, jer je bio drzak i bezobrazan, jer je zloupotrebio dobrotu i plemenitost predsednika koji, eto, dopušta da mu razni novinari, i svi koji se tako osećaju, postavljaju čak i neprijatna pitanja.

Kada se stvori takva, toksična atmosfera za novinare i sve one koji drugačije i kritički-po-vlast misle, onda nije nikakvo čudo što se razni vacići, obrazovci, nacifrontaši i ostala fašistička bagra – osećaju komotno, kao svoji na svome, osećaju kao da su deo vlasti, a neretko to odista i jesu. Onda pozivaju i svoje drugare i kolege fašiste iz inostranstva, kako bi zajedno ugrozili i ono malo sloboda što je ostalo u ovoj nesrećnoj zemlji. To se toliko ostrvilo i obahatilo da javno poziva na linč, ubistvo, progon, istrebljenje – svih onih koji stoje na putu „novog poretka“ ili „slobode“ – kako je to okarakterisao okoreli Goran Davidović zvani Firer.

Fašisti raznih kalibara i modela defiluju Srbijom uz sve počasti i zasluge: viđamo ih u Matici srpskoj, gde drže predavanja, fotografišu se u skupštinskim kancelarijama, gostuju na javnim servisima i po javnim salama u raznim gradovima, ili pak prostorijama stranaka koje simpatišu ekstremno desničarske ideje. Trenutno neki od njih “rade na zaštiti evropskih interesa”, to jest bore se “protiv emigranata i njihovog pogubnog uticaja na evropsku kulturu”. Nekima od gostujućih ultradesničara i ekstremista zabranjen je ulazak u više država, jer su tamo proglašeni za opasnost za bezbednost građana, ali u Srbiji su dobrodošli, jer nam takvi trebaju kako bismo opravdali sopstvenu mržnju prema svakom biću koje je drugačije ili drugačije misli i ne želi biti deo ili sluga primitivnog i korumpiranog establišmenta.

Napadi na novinare i one koji drugačije misle, kao i normalizovano nesankcionisanje nasilnika odraz su primitivnosti društva u kojem živimo, a pasivnost državnih organa, koji bi morali da reaguju na pojave nasilja (tužilaštvo, policija, sudstvo, itd), govori nam da je u Srbiji izvršna vlast preuzela ulogu svih grana vlasti. A takvu pojavu nazivamo totalitarizmom – autoritarna vlast ne trpi kritike ili pak slobodne državne i društveno-javne institucije. Naša je dužnost, kako je to još davno utvrdio Volter, da se kao slobodni građani pobunimo protiv autoritarizma. Ako nam je, naravno, uopšte stalo do slobode i ljudi koji se ne boje da u ime te slobode misle, govore i pišu.

(Autonomija)