Ako ste slušali Brakusove radio-emisije na B92, onda se sigurno sećate njegovih „epskih“ borbi sa kolegom Kokijem. Elem, Braki i Koki su se takmičili u raznim radijskim disciplinama: radio-drama, pevanje, recitacija, skeč ili pak samo zezanje, itd. Ono što je bilo zajedničko svim ovim radio-bitkama, jeste to što je Braki uvek imao prednost nad Kokijem, jer je za sebe uspevao da izdejstvuje najoptimalnije uslove – ipak je on bio urednik svoje emisije. Naravno, za one neupućene, sve je to bilo samo zezanje, na trenutke i urnebesno smešno…

Tako su jednom Braki i Koki čitali poeziju. Brakus je čitao ljubavni sonet uz adekvatnu muzičku pratnju i sve je delovalo uvežbano i pripremljeno od ranije, dok je nesrećni Koki dobijao svoju pesmu na licu mesta, bez priprema i vežbe, i on je jedva sricao reči date pesme, a uz njegovo recitovanje, kao muzička pratnja išla je neka heavy metal krljačina. Nakon toga su slušateljke&slušaoci glasali, to jeste davali minuse i pluseve za estetski doživljaj, gde je, naravno, siroti Koki uvek gubio, a Brakus ubedljivo pobeđivao. Već odavno Brakusa više nema na Radio B92, kao što je i pre njega ukinuto mnogo toga što je bilo dobro na ovim radio talasima, a sve je počelo onomad sa Peščanikom. Na kraju je ukinut i Radio B92.

Braki & Koki su mi pali na pamet dok sam razmišljao o aktuelnim predsedničkim izborima. Sigurno nije teško uhvatiti paralelu između Brakijeve već dobro pripremljene, da ne kažem obezbeđene pobede i ovih izbora. Stvarno mi je žao što Brakusa poistovećujem sa Aleksandrom Vučićem, ali namera mi svakako nije bila da vređam dotičnog, već je reč o sličnosti „metode“ , sa tom razlikom što je Brakusov „makijavelizam“ uglavnom bio brutalno zezanje dok je kod Vučića reč samo o brutalnosti i izbornom nasilju.

Logično je onda pitati se: a ko je onda Koki u celoj ovoj situaciji? Pa, dragi moji sugrađani, svi smo mi Koki, to jeste premijer Aca nas upravo tako tretira… Bez obzira koga predsedničkog protivkandidata Vučiću podržavate, sigurno ste bili svesni da je njegova pobeda neizostavna, i da će se desiti po svaku cenu.

Setite se samo koliko je puta Alek nadmoćno, sa osmehom, odbacio i samu pomisao da će se kandidovati za predsednika, a onda se ipak kandidovao bez obzira na to što aktuelni predsednik Toma Nikolić baš i nije bio oduševljen tom idejom. Umalo se SNS nije podelio po pitanju predsedničkog kandidata, ali Aca je uspeo da sačuva konsenzus i uspeo je da ubedi Tomu da ne talasa, to jeste da ne pravi razdor unutar stranke pre samih izbora. Premišljao se Toma malo, a onda na sve pristao… Zašto? E to samo Toma zna.

A onda je krenula kampanja koja je obilovala Acinim narcisoidnim tripovima i gde je bilo samo važno da se građani ubede kako života posle Aleka nema i da ćemo se svi naći na opasnom putu ukoliko ga ne podržimo. Paranoidni strah od „strašnih DOS-manlija“ širio se sa svih medija, želeći da nas ubede kako je glavni krivac za sve upravo vlast koja je došla nakon 2000. godine; zatim sledi „makedonski scenario“ kao uvod u ratnu psihozu, gde je građanima sugerisano da se ne zezaju sa svojim glasom ukoliko ne žele da prođu kao Makedonija – kao da je Srbija sada nešto mnogo bolja i sigurnija zemlja za život od Makedonije, gde sada vlada haos i borba „različitih interesa“. Da su ovi izbori sada negde u Crnoj Gori, na primer, onda bismo mogli i govoriti o opasnosti od „makedonskog“ ili pak „ukrajinskog“ scenarija, ali pošto se oni događaju u Srbiji, onda je moguć samo „domaći“ scenario, gde smo mogli očekivati apsolutno sve: i krađu na izborima, i pritiske na građane: psihičke, fizičke, moralne i svake druge prirode, i batinanje političkih protivnika, i haos na ulicama, pa i ratno stanje ukoliko Alekova varijanta ne pobedi.

Mislim da smo mi građani u ulozi već spomenutog Kokija i da smo dovedeni u stanje nemogućeg izbora, egzistencijalnog paradoksa – kako bi to nazvao danski filozof Seren Kjerkegor. Glasamo na izborima gde jedan kandidat drži sve u rukama, i jare i pare, a njegovi se protivkandidati uz pomoć štapa i kanapa snalaze u donkihotovskoj borbi koja je unapred osuđena na propast; glasamo na izborima gde smo maltene označeni kao teroristi i mrzitelji sopstvene zemlje ukoliko glasamo protiv vlasti; glasamo na izborima gde je Veliki Meštar scenografiju u potpunosti prilagodio svojim potrebama i gde nema mesta kritici; glasamo na izborima koji su sve samo nisu slobodni i regularni, jer nas teraju da glasamo još grogi i u nokdaunu posle sluđujuće predizborne kampanje; glasamo na izborima gde je jedan predsednički kandidat – Aleksandar Vučić već proglasio svoju pobedu, a svaku alternativu proglasio protivdržavnom i protiv interesa srpskog naroda.

Možda bi bilo najlogičnije odustati od svega i reći: ne želim da učestvujem, upravo zbog neregularnih uslova za same izbore, ali tu naš egzistencijalni paradoks postaje još paradoksalniji jer mi taj izbor gotovo i da nemamo. Možemo odustati, ali onda je Alekova pobeda obezbeđena, a ako izađemo da glasamo, onda je njegova pobeda gotovo sigurna i samo ćemo statirati u njegovom izbornom igrokazu. Kakav izbor! Prokleta avlija!

Nažalost, doživeli smo još jedno razočarenje… Vučić je dobio izbore u prvom krugu, tako da se sada možemo svrstati uz zemlje koji samo formalno imaju demokratsko uređenje. No, s obzirom na predizbornu kampanju koju je Vučić vodio iz premijerske stolice – mislim da i nije moglo bolje, a kada uzmemo još i činjenicu da je Alek&Co uzurpirao veliki deo medijskog prostora, onda nije ni čudno što je izbore dobio u prvom krugu i što se sada slavoljubivo krevelji sa te-ve ekrana. Ako ima pameti, onda će ovdašnja opozicija, a i svi mi, malo da mućnemo glavom i počnemo da konsolidujemo svoje redove, jer ovo više nije pitanje izbora već zaštite sopstvene glave i sopstvenog života.

 (Autonomija, foto: Pixabay.com)