Mučilo me je pitanje: zašto ogromna većina ljudi veruje slepo u „autoritete“, obeshrabrujući se da osnaže svoje sopstvene moći i uspavljujući se defetističkim osećanjem bespomoćnosti. Pitala sam se: šta „moćnicima“ (despotima, kraljevima, predsednicima država, vođama partija) obezbeđuje neprikosnovenu političku moć, kojom uspevaju da stanovnike pretvore u lojalne podanike, koji se dobrovoljno odriču traganja za svojim ličnim identitetom kao autonomne osobe. I umesto toga, postaju glinena masa, koju oblikuju prema svojim interesima i namerama oni koji su uzurpirali društvenu moć, stvarajući konformiste sa kojima je lako manipulisati i koje je lako zavoditi.
(Zagorka Golubović, Moji horizonti: mislim, delam, postojim, Beograd 2012)

Zašto ogromna većina ljudi veruje slepo u „autoritete“ – pitanje koje postavlja Zagorka Golubović –suštinsko je za svaku (pravno-političku, sociološku, antropološku, filozofsku) analizu odnosa vlasti/moći i podanika koji se danas nazivaju slobodnim građanima, jer imaju mogućnost da sami biraju vlast kakvu žele, ova vrsta politčkog uređenja se naziva demokratija! Problem sa demokratijom (vladavinom naroda), a to je još Platon uvideo, krije se u tome što se sa narodom može lako manipulisati od strane političke elite i tako demokratija može da se preobrati u autokratsku vladavinu pojedinca ili grupe moćnika. Upravo zbog ovih razloga Platon je demokratiju stavio na pretposlednje mesto na svojoj listi političkih sistema iza koje ide još samo tiranija. Aristotel modele političkih uređenja bazira na dobrim i lošim oblicima vladavine tako da on republiku, kao vladavinu izabranih od naroda, pretpostavlja demokratiji kao prostoj vladavini većine-naroda. Od rimskog doba pa do modernih demokratija, republika je onaj model vlasti kojem je težila obespravljena većina dok francuska buržuarska revolucija nije dala konačan prototip demokratskog uređenja – država u kojoj vlast imaju slobodni građani preko svojih izabranih posrednika koji su dužni da poštuju volju onih od kojih su izabrani. No, opasnost od uzurpacije volje građana stalno je prisutna u demokratskom uređenju i ono na šta je upozoravao Platon još uvek je aktuelno, osobito u krhkim demokratijama kakva je na delu u Srbiji.

Političke partije na vlasti se često u demokratiji ponašaju kao da su bogomdane da vladaju, a ne da postoje samo zbog toga što predstavljaju neke tamo slobodne građane. Upravo zbog ove političke osionosti vladajućih partija i njenih moćnih pojedinaca demokratija je sistem prepun kontradiktornosti i teško rešivih društvenih problema i mnoge današnje države, koje predstavljaju tzv. napredne demokratije, su imale, i imaju velike probleme, da pomire te kontradiktornosti. Nemački filozof Peter Sloterdajk je rekao da su moderne demokratije napredovale do tog nivoa da danas i prosjak i bogataš imaju demokratsko pravo da spavaju pod mostom – aludirajući na svojevrsan cinizam koje demokratska uređenja nose u sebi. No, smisao demokratije je u njenoj otvorenosti za promene i ona “odrasta” zajedno sa društvom koje je kreira te se njene kontradiktornosti i cinizmi prevazilaze društvenim konsenzusom.

Demokratizacija društva nikada nije završen i zatvoren proces i upravo je ovaj njen konspektivni karakter odskočna daska za konstantno menjanje i poboljšanje odnosa na relaciji društvo-država, građani-vlast. Demokratija je proces koji nema kraja jer sloboda je njen pogon, a sloboda ne trpi granice…

E sad, zašto ja sve ovo napričah… Pa upravo zbog nas, slobodnih građana – šta god to značilo, a znači sve… Svaka vlast je glupa na svoj način, a osnova njene gluposti jeste osećaj superiornosti koji je prati – to je taj osećaj “ja sam bogomdan da vladam” – i mnogim je moćnicima došao glave. Zadatak slobodnih građana u demokratiji je da “objasni” političkim izabranicima da su oni na vlasti samo zbog dobre volje onih koji ih biraju i da moraju da zastupaju građane u dobroj veri (Bona Fide), ukoliko to ne čine automatski gube pravo na vlast, a građani onda imaju puno pravo da se bune protiv takve vlasti i da traže njenu smenu – o tome je još Tomas Hobs pisao u svom Levijatanu, gde je odnos države i podanika predstavio kao društveni ugovor.

U Vojvodini je danas na delu uzurpacija legalno izabrane vlasti od strane republičke vlasti, to jest od strane politički zainteresovanih partija SNS-SPS da preuzmu kontrolu na svim instancama. Oni nas danas ubeđuju da je pokrajinska vlada “separatistička”, a da je predsednik te iste vlade “ustaša”. Predsednik Srbije je pokrajinsku vladu nazvao “takozvanom” i tim činom povredio ustav, za čije se poštovanje on toliko zalaže. Ono što rade SNS-SPS sa podrškom DSS-a i nekih ultradesničarskih organizacija napad je na volju građana Vojvodine, a to se i plastično pokazalo na skorašnjem “događanju naroda” u Novom Sadu. Ako su građani Vojvodine svojom slobodnom voljom izabrali sopstvene predstavnike vlasti, zašto se onda ta volja dovodi u pitanje od strane navedenih partija i njihovih vođa? Zašto se pozivaju na legitimitet svojih zahteva, a našu volju zanemaraju? Da li smo mi onda, po tumačenju beogradskih struktura vlasti, manje legitimni? Već sam rekao da je svaka vlast glupa na svoj način, a bezobrazno odbacivanje volje građana Vojvodine jeste glupost ove sada aktuelne republičke vlasti koja je ovim činom zabila autogol. Pokušali su sopstvene greške i frustracije zbog Kosova da prebace na Vojvodinu i tako se operu od “istorijske izdaje nacionalnog interesa”. No, sve to im se sad vraća kao bumerang, pa politički moćnici, kao što su Vučić i Dačić, trpe uvrede i pretnje od onih koji su ih nekada smatrali nacionalnim herojima. Neću nikada pristati na to da se nekom, iz bilo kog razloga, preti smrću ili da se zbog činodejstvovanja dotičnog preti “istrebljenjem” njegovoj porodici. To je stvarno gnusno, ali ima tu, barem kada su Vučić i Dačić u pitanju, i neke istorijske pravde zbog onog što su pričali i činili ranije. No, posle svega nekako mi ih i dođe žao – izgubili su jedno “oko u glavi”, a i ovo drugo im nešto opasno namiguje…

(Autonomija)