Prelistavam Politikin zabavnik i naletim na tekst o filmu Apokalipsa danas (Apocalypse Now)… Mnogo priča postoji o ovom fimu, a osobito su interesantne one koje su vezane za samo snimanje. Proces je za režisera (Francis Ford Coppola), za glumce, celokupnu ekipu koja je radila na filmu – bio pravi horor jer je Apokalipsa od samog početka, a zbog brojnih problema koji su se pojavili „u hodu“, bila osuđena na propast. Gotovo je neverovatno da je taj film uopšte snimljen, a pravo je čudo da je iz tog haosa nastalo takvo filmsko ostvarenje i remek-delo, jedna od najboljih snimljenih ratnih priča ikada. Od samog početka filma vi ste uronjeni u užase vijetnamskog rata, bukvalno od prve scene… Kao što je i sam Kopola rekao: „Apokalipsa nije film o ratu u Vijetnamu… Ona jeste rat u Vijetnamu“.
Kasnije je francuski filozof Bodrijar u „duhu“ ove Kopoline izjave napravio čitavu filozofiju simulacije stvarnosti, putem filma, koja pretenduje da postane sama realnost. U Zabavniku sam pročitao jednu meni nepoznatu, a bizarnu priču o scenografu filma koji je želeo, a na insistiranje samog režisera, da dočara što vernije atmosferu „srca tame“ ratnog ludila. U vojnom kampu gde komanduje pukovnik Kurc (oko njega se i “vrti” radnja celog filma, a glumi ga Marlon Brando) sve „vrca“ od tribalnih simbola smrti i razaranja: razbacani leševi, ljudske lobanje nabijene na koplja, totemi ratnih božanstava, vojnici koji više podsećaju na pripadnike nekog kulta, fanatični sledbenici pomahnitalog pukovnika. Spomenuti scenograf je rekvizite za fim nabavljao preko lokalnog posrednika (film je sniman na Filipinima) koji je ljudske lobanje i kosti „iznajmljivao“ navodno sa nekog medicinskog instituta. Ispostavilo se da je „posrednik“ ove jezive rekvizite nabavljao direktno sa groblja zbog čega je filmska ekipa umalo završila u zatvoru. Kažu da je glumac Marlon Brando zbog ovog slučaja, a i zbog mnogih drugih neverovatno bizarnih događaja koji su pratili snimanje filma, izrekao čuvene reči koje su neprevaziđene u tematici ratnih filmova: The horror… The horror… Pri tome Brando ove reči u samom filmu izgovara jezivo tiho, šapatom čoveka koji je poludeo od ratnih užasa. Izvinite zbog ovih mojih nemuštih interpretacija, ali verujem da, ako ste gledali film, sigurno vas ove reči nisu ostavile ravnodušnim, kao i još neke scene, svakako one u kojima pukovnik Kurc izriče svoje čuvene monologe inspirisane užasima koje je sam video ili pak počinio.
Ako niste do sada pogledali, Apokalipsu obavezno to uradite, ali jedno upozorenje: ovaj film nije snimljen da biste se zabavili ili pak doživeli prosvetljenje u vezi sa ratom u Vijetnamu. Apokalipsa govori o realnom užasu rata koji je, verujem, dobro poznat na ovom našem „brdovitom“ Balkanu i koji vam se uvlači u sve pore bića i postaje suštinski deo vašeg postojanja, a to je nešto što treba podneti, a ne samo razumeti. Svi mi manje više, „od Vardara pa do Triglava“, znamo šta taj užas znači, pitanje je samo kako se suočavamo sa njim i da li smo u stanju da ga po(d)nesemo. Pokušao bih da vas podsetim na jednu jezivu epizodu, jednu od mnogih, naših poslednjih balkanskih ratova, a koja se dešava u vozu, na maloj železničkoj stanici u Bosni: Štrpci!
Zatvorite oči i zamislite taj voz… Putujete na relaciji Beograd-Bar… Idete na more… A onda se voz zaustavlja na nekoj maloj seoskoj stanici i ulaze uniformisana lica koja po nekom pripremljenom spisku prozivaju putnike i izvode ih iz voza. Primećujete, po imenima prozvanih ljudi, da se radi o pripadnicima muslimanske nacionalnosti, ali ratne okolnosti bude u vama sumnju da se radi o nekim sumnjivim licima koja su umešana u bogzna kakve ratno-kriminalne rabote. Tako ste umirili savest i sada pokušavate da više ne mislite o tim odvedenim ljudima… Nećete da mislite o njihovim uplašenim licima i očima koje su vapile za pomoć. Rat je… Svašta se dešava…
„Utvrđeno je da je grupa pripadnika Višegradske brigade, koju je predvodio Milan Lukić, nasilno zaustavila voz u stanici Štrpci i iz istog izvela 18 putnika Bošnjaka, jednog Hrvata i jednu osobu neutvrđenog identiteta, koje su vojnim kamionom odvezli u prostorije osnovne škole u mestu Prelovo kod Višegrada. Nakon što su im oduzeli sve vredne stvari i pretukli ih, vezali su ih žicom i odvezli u napuštenu kuću u obližnje selo Mušići, gde su im naredili da legnu, a zatim su ih Milan Lukić i Boban Inđić ubili. Za to vreme Ranisavljević je čuvao stražu ispred kuće, pa je ranio jednog od otetih putnika koji je pokušao da pobegne. Ranjenog putnika zaklao je Milan Lukić.
Žrtve ovog zločina su: Esad Kapetanović, Ilijaz Ličin, Fehim Bakija, Šećo Softić, Rifat Husović, Halil Zupčević, Senad Đečević, Jusuf Rastoder, Ismet Babačić, Toma Buzov, Adem Alomerović, Muhedin Hanić, Safet Preljević, Džafer Topuzović, Rasim Ćorić, Fikret Memović, Fevzija Zeković, Nijazim Kajević, Zvjezdan Zuličić i jedno nepoznato lice.
Do sada su pronađeni posmrtni ostaci četiri žrtve. Telo Halila Zupčevića pronađeno je krajem 2009. godine u selu Sjedača na obali jezera Perućac, a posmrtni ostaci Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera i Ilijaza Ličine nađeni su u istom jezeru 2010. godine, dok se za ostalim telima i dalje traga.“
(Saopštenje Fonda za humanitarno pravo, Žena u crnom  i Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda, 26. februar 2016.)
Sada hoću da zamislite obalu jezera Perućac… Ne znate kako izgleda… Nema veze, zamislite obalu nekog jezera kuda se šetate i uživate u prirodi. Najedanput vidite nešto čudno, neke kosti koje se belasaju na pesku… Prožima vas jeza i govorite sebi da su to verovatno ostaci neke uginule životinje, ali nisu… Ljudska lobanja razbija sve vaše sumnje… Pronašli ste leš… Mobilnim telefonom zovete policiju… Policija vam objašnjava da se verovatno radi o nekom utopljeniku… Mesecima kasnije čitate u novinama da je pronađeni leš u jezeru ustvari jedan od odvedenih putnika iz voza Beograd-Bar… Sada ste ponovo u vozu… Opet vidite uplašena lica ljudi koje odvode vojnici… Kako vam je sada kada znate da su ti ljudi mučeni i pobijeni samo zato jer su pripadali “pogrešnoj” nacionalnosti? Da li mislite o tome kako ste mogli nešto da učinite? A šta? Da ste se pobunili možda bi i vas odveli i verovatno biste podelili sudbinu nesrećnika… Tešite se… Da li ćete i dalje bezbrižno šetati pored tog jezera i uživati u prirodi? I onda više ničega nema… Samo strah koji vas prekriva kao voda… Otvorite oči… Pogledajte se u ogledalo… Vidite taj pogled na smrt uplašenog putnika… To je sada samo vaš užas… To ste vi… Šapat… Užas… Užas…
(Autonomija)