Nikolić i Vučić iz 2007. godine današnjeg bi Nikolića i Vučića osudili zbog veleizdaje, kaže u razgovoru za „Blic“ Boris Dežulović, hrvatski novinar i publicista…
Logični nastavak katastrofalnog historijskog mandata Demokratske stranke, koji je – odgovorno tvrdim – izgledao tačno onako kako bi izgledao novi historijski mandat Slobodana Miloševića, da je bio mudriji i izborio drugu šansu. Ne dakle posledica, kako može izgledati, već samo nastavak.

(Intervju: Boris Dežulović, Blic, 4. 8. 2013)

U Srbiji se dugo čekalo na “nekog” ko će da “potegne“ za sve Srbe i ostale njene građane i vrati nas ponovo u “sjajan dan” (Sišli smo s uma u sjajan dan, Providan, dubok, – nama, draga, znan, kako je pevao Sima Pandurović) naše ego-manijakalne-mito-megalomanske svesti. I kao po onoj čuvenoj uzrečici: pazi šta želiš jer ti se to može i ostvariti – to nam se stvarno i desi… Pojavi se iz “pra-Haosa” Tomislav Nikolić i, dok si rekao EU, od radikalskog tribuna posta “napredan” elemenat (To što sam bio to sad crna zemlja pokriva) i bi izabran za president of the Serbia. Malo se tu svojevremeno nećkao njegov verni pratilac i saborac Aleksandar Vučić, ali i on ubrzo okrenu ćurak naopako i zaboravi na zajedničke derneke sa braćom radikalima i sestrama radikalkama (a nekada su zajedno hodili “samoproklamovanom” ulicom Ratka Mladića, na primer), te potom postade prvi potpredsednik vlade, ministar odbrane (doduše, rekonstruisao je sam sebe, te je ostao bez ove funkcije, ali će se verovatno naći još nešto za njega), kao i koordinator tajnih službi.

Svakojakih čuda smo se nagledali na našoj političkoj sceni, pa su građanke&građani progutali i to da od ratnih huškača i apologeta zločinaca, a možda i više od toga, gorespomenuta gospoda postanu proevropski orijentisani & liberalno-tržišno profilisani političari. Već na početku svog mandata, Aca Vučić je najavio borbu protiv korupcije i hapšenje bezobzirnih tajkuna i odmah je pritisnuo Miškovića koji je uskoro i završio u ćorci… Tu je Aca osvojio srce građana i od tada ga oni vide kao batinu u svojoj ruci, neku vrstu političkog Robina Huda koji se hrabro i beskrupulozno bori protiv „prebogatih i moćnih biznismena“.

Sledeći Acin trik behu pregovori oko Kosova, gde se Srbija, u stvari, borila za dobijanje datuma pregovora za ulazak Srbiju u EU. Dobro, lavovski deo ove priče na svojim leđima je izneo Ivica Dačić, ali je nekako Aca izašao iz cele te zavrzlame kao pobednik i kao neko ko će uraditi „bilo šta ako je to u interesu Srbije“. I dok su mnogi na priči o Kosovu ostali kratkih rukava – ako su se usudili da menjaju nešto od klasične patriotske matrice – za razliku od prethodnih “reformatora” Aca je uspeo da napravi čudo. Uzalud se buni patriotski blok na čelu sa DSS-ovcima i njenim klerofašitičkim satelitima, uzalud i SPC pokušava da ponovo “osvesti” narod i vrati ga kosovskim svetinjama, narod je naprosto prihvatio Acu kao čoveka koji će preporoditi Srbiju i povesti je u bolje sutra i on je svaki dan, pa i ovako rekonstruisan, sve popularniji. SNS je danas ubedljivo najpopularnija partija i za to je opet najzaslužniji Aca Vučić…

Kao da je narod jedva dočekao da se pojavi novi “mesija”, neko ko će da zavede reda u haos koji dugo već živimo. Prethodno, da krenem Dežulovićevim tragom, DS je naprosto zalutao u svojim jalovim reformama koje nisu davale rezultate, mada su pak često i same demokrate boga molile da se ništa ne promeni, tako da su promene često bile samo kozmetičke prirode ili su pak bile isforsirane od strane EU. Da li će Aca Vučić doista doneti prave reforme u Srbiji, to jest da li je on čovek koji će konačno stati na kraj ovoj surovoj tranziciji kroz koju prolazimo? Ne verujem jer mi je iskustvo gorko, te ga se sećam kakav je bio pre samo nekoliko godinica, ali očigledno je da on ima poverenje naroda, a i EU u njemu vidi nekoga sa kim može da sarađuje i preko koga će da implementira svoje interese.

5. avgusta, pre 18 godina, “pala” je ili je pak “oslobođena”, zavisno od interpretacije, tzv. Krajina. Cifre se razlikuju, opet zavisno od interpretacije, ali veliki je broj ubijenih i nestalih, da o broju izbeglih ne govorim. Sećamo se onih tužnih kolona ljudi na traktorima i zaprežnim vozima kako beže sa ono malo sirotinje što su uspeli da spasu; sećamo se i kako se bezdušno dočekani u svojoj “matici” i kako se ondašnja vlast, sa Slobodanom Miloševićem na čelu, odnosila prema ovim nesrećnicima.

6. avgusta, pre 21 godinu, zatvoren je zloglasni logor Omarska u Prijedoru – simbol genocida koji se desio u Prijedoru nad uglavnom muslimanskim stanovništvom. Bio sam tamo jedanput pre nekoliko godina… Nema ništa, ni spomen-ploče… Tamo je sada neka strana kompanija kojoj nije drago da joj svakog 6. avgusta po krugu šetaju bivši logoraši. Šta ćeš, vrli novi svet.

Sigurno se pitate kakve veze imaju ovaj “5.i 6. avgust” sa Acom Vučićem, SNS-om, DS-om, rekonstrukcijom i slično. Pa, nikakve… Kao što ni sam Aca nema veze sa sobom od pre samo nekoliko godina. Kao što reče Boris Dežulović – Nikolić i Vučić iz 2007. današnjeg bi Nikolića i Vučića osudili zbog veleizdaje i streljali na Adi Ciganliji. A to je bilo pre samo šest godina, a narod je već zaboravio kakvi su bili Aca i Toma nekada, ili pak nisu zaboravili… Možda se jednostavno nadaju da će im u nekom trenutku povišene percepcije skočiti “šešelj u krvi”, pa će se vratiti “pravim vrednostima”.

Šta tek reći za događaje od pre 18 ili 21 godinu – to je praistorija i toga se retko ko seća. Ono što nije izbrisala tranzicija počistiće rekonstrukcija. Kao i recesija…

(Autonomija)