Kako je smrdelo ovih dana u Zrenjaninu… Begej se pretvorio u „Rio Negro“, a smrad je bio nepodnošljiv. Preći preko nekog od mostova na reci bila je prava avantura jer je pretila realna opasnost da kolabirate od „mio mirisa“ koji je bio najintezivniji nad samom vodom, ali se sasvim lepo osećao u celom gradu. Lokalne vlasti i nadležni organi nisu naravnoučinili ništa kako bi zaustavili agoniju u kojoj se davio grad, sem što su nam pružili par nemuštih pojašnjenja situacije od kojih se građanke/građani nisu osećali nimalo bolje, naprotiv (lično, osetio sam mučninu u utrobi, a potom mi se i srednji prst na ruci naglo ukrutio).

„Nivo vode u Tisi je za jedan metar viši u odnosu na nivo vode u Begeju, zbog čega je ustava kod Stajićeva zatvorena pa voda iz Begeja ne otiče u Tisu. Neprijatan miris koji se širi iz Begeja i boja koju je voda dobila nastali su zbog toga što je Begej tekao uzvodno i podigao mulj u Tomaševcu, a na sve to utiče i trenutni vazdušni pritisak i oblačno vreme“, rekao je novinarima načelnik srednjobanatskog okruga Dušan Šijan.

Na kraju je ostalo samo da sačekamo da priroda sve odradi sama, pa da nivo Tise konačno padne, a Begej konačno poteče nizvodno, a ne uzvodno kao što je to činio u ovim apokaliptičnim danima. Mada mi ovaj “tok uzvodno” zvuči neverovatno, gotovo proročki, kao da sam već negde čitao o tome – možda u Kremanskim proročanstvima ili pak u samom Starom Zavetu – Apokalipsi. Kada reka poteče uzvodno, tu mora doći do nekih promena, možda čak i tektonskih, a o političkim i da ne govorimo. No, bez obzira na sav smrad koji smo otrpeli, ipak nekih bučnih reakcija i nije bilo, jer građani su se izgleda pomirili sa činjenicom da su nas preuzele „prirodne sile“ od kojih nam nema spasa. Lokalne vlasti su nas zamolile da se strpimo nekoliko nedelja jer ničija nije do zore gorela, pa neće ni ovaj smrad večno trajati. Osim toga nije trenutna vlast kriva što prethodna nije ništa učinila da zaštiti Begej od zagađenja već je drsko i u potaji taj problem prebacila u budućnost, a ta budućnost nam je sada okrutno spopala SNS-ovsku vlast koja nema rešenje već samo nemoćno širi ruke i uzda se u milost prirode.

A bilo je i biće raznih smradova u našem gradu na Begeju… Na primer, smrad lokalne kafilerije koja leti naprosto „mami“ mirisima tek spaljenih leševa uginulih životinja – priceless. U Zrenjaninu niste nikada sigurni kada ćete naleteti na neki od smradova koji su ovde redovita pojava. Odete recimo na „Peskaru“, naše gradsko kupalište – u nedostatku drugog – i taman se opustite posle plivanja i uživate u hladnom pivu, kad najedanput do vas dopre miris paljevine i smrad od koga gubite dah; to neki „dušebrižnici“ spaljuju višak smeća na gradskoj deponiji, a efekat ovog dimo-smrada na razini je suzavca koji policija koristi za rasterivanje demonstracija, na primer, samo što u ovom slučaju, to jeste na Peskari, nema policije, ali se građani-kupačice&kupači spontano raziđu sami. Zasednem ja sa društvom letos u jednoj kafanici na plaži… Svi lepi, preplanuli od sunca, puni snage, ma milina nas videti… Elem, seli mi, izbacili stomake i taman popili po jedan špricer kada je na nas naleteo prvi smrdljivi udar. Imali smo još toliko vremena da zaskočimo svoje bicikle i pobegnemo glavom bez obzira jer smo znali da bi sledeći udar mogao biti fatalan za nas. Na ovakve situacije moraš biti uvek spreman ako živiš u Zrenjaninu jer život ovde je opasan i tvrd, a smrad mogu da podnesu samo najjači.

Bilo je tih smradova… Zrenjanin je industrijski grad, mada ovde malo još koja fabrika radi. Grad nam je ofucan, oronuo, ali šta da se radi, svetska kriza. Lep je naš Zrenjanin, pun istorijskih znamenitosti. Imamo najstarije pozorište u Srbiji, prelep muzej, divno jezero sa vodoskokom gde možete da pecate ribu, dok po vodi plivaju patke i plastične pivske flaše. Jezero se nalazi u samom centru grada što mami mnoge lokalne „izletnike“ da tu provode vreme pijuckajući pivo na obali; bilo je i klupa pored jezera, ali se izletnicima nisu dopale pa su ih izlomili kao i kante za đubre, tako da dobar deo smeća ostaje na obali ili pak završi u vodi; bilo je i labudova na našem jezeru, ali su jednog dana odleteli… U blizini jezera se nalazi jedna od najvećih gradskih atrakcija „Suvi most“ – kako ga ovde od milja zovemo. Ime je dobio po tome što se, nesrećnik, zaglavio na suvom jer je u međuvremnu ostao bez reke, pa sad tavori oronuo i besmislen kao i odavno napuštena „Špiritana“ u blizini.

Znam da ovo sve što sam napisao o Zrenjaninu nije baš nadahnuto lokalpatriotizmom, kao i da šteti turističkom potencijalu grada, ali eto, šta da radim kada ovde živim i uviđam neke pojave koje baš i ne služe na čast prestonici Banata. Ali biće bolje… Samo da se mi rešimo ovog sadašnjeg smrada i da nam Begej ponovo poteče nizvodno.

(Autonomija)