Bez obzira na to što smo svedoci ludila koje traje evo već tri decenije, u ovoj nesrećnoj zemlji, tzv. političke elite iznalaze ipak stalno nove načine da nas ponovo iznenade i izlude, da zatru i poslednji trag normalnosti iz javnog prostora. Šta se to događa sa našim common sensom? Da li smo osuđeni da, kao poslednji rudimenti balkanskog ludila, glavinjamo dok nam se čudi i smeje sav normalan svet?

Ono, jeste da se i ovaj „normalni svet“ danas bori sa svojim ludostima, pa nema baš mnogo vremena za naše balkansko-dinaroidne psihoze i neuroze, ali kada usresrede pažnju na nas, ipak mogu da se teše, da se uvere da uvek može biti i gore, i mnogo gore. Ne volim generalizacije i opšte ocene naroda ili nacije (bolje je reći, građana) u bilo kom pogledu, ali nakon tridesetogodišnjeg iskustva i borbe sa sobom i javnim mišljenjem mogu samo da konstatujem da smo svi ovde na rubu nervnog sloma ili nam se taj lom već i desio – možda i više puta, i da sada trpimo posledice i izbegavamo da se suočimo sa sopstvenim traumama.

Još nažalost nismo ni počeli da prevazilazimo traume iz devedesetih godina prošlog veka, koje su bile ekstremno frustrirajuće, a usledile su nove, tranzicione frustracije. I posle svega toga, pojavio se Vučić. Danas, naša (pod)svest prosto vapi za zrncem zdravog razuma i malo spokoja u opštem ludilu koje nikako da se prekine – štaviše stalno zadobija nove oblike i produbljuje i onako akutno stanje.

Francuski filozof Žak Derida je govorio da u mišljenju mora da postoji i izvesna doza ludila kako se ono ne bi izgubilo u preteranoj racionalnosti, što može dovesti do instrumentalizacije samog mišljenja i uvođenja autoritarne logike u razumske kategorije (Frankfurtska škola se bavila ovom problematikom). No, kod nas je došlo do preteranog „izliva ludila u mozak“ i sada je teško naći balans i vratiti razum u normalne tokove.

Na početku sam označio glavnog krivca, političke elite, za naše nezavidno mentalno-psihičko stanje sa jasnim naznakama emotivne entropije i akutnog nedostatka etičkih principa – što je samo jedan od činilaca sociopatološkog stanja javne svesti. Psihopatogeni koje naše političke elite šire bez kontrole nekog racionalno-spoljnog faktora, koji bi sputavao ovakvo ponašanje i delanje, itekako se odražavaju i na građane – kako pojedinačno ili individualno tako i opštedruštveno ili u domenu onog što nazivamo javnost/javno mnenje.

Predsednik Vučić je sjajan primer kako se sopstvene frustracije, kompleksi, neuroze i sl. mogu prenositi na širu populaciju, a kada se tome dodaju i servilni mediji, koji zdušno prenose sve što Vučić pomisli i pri tome dodaju svoje “verzije” događaja, kao i objašnjenje šta je predsednik hteo da kaže – onda u društvu nastaje svojevrsno stanje histerije ili pak psihoze koje, opet, mogu biti uzročnik različitih nerealnih i fantastičnih očekivanja ili pak nemogućnosti realne procene situacije. Naravno, uz Vučića su tu još razni vulini, dačići i ostali šešelji, koji velikodušno doprinose predsednikovim ludim ili pak uskovladalačkim vizijama, a i sami se često znaju istaknuti u opštem širenju psihopatogena u javnosti, gde umeju da pokažu i svoju “originalnu” prirodu.

Nedavno smo prisustvovali neverovatnim ispadima Ivice Dačića, inače ministra vanjskih poslova, koji bi zbog specifične prirode svog ministarskog zaduženja morao biti daleko razumniji u svojim postupcima i tolerantniji u odnosu prema drugima. No, Dačiću ne pada na pamet da menja svoj stav, svoju politiku i plahovitu narav, ma koliko to koštalo našu državu i njene građane. U stvari, Ivica tek zasija kada dobije priliku da se sa nekim svađa i prepucava, bilo diplomatskim putem ili putem medija – gde se ovaj političar snalazi kao riba u vodi. Svaka svađa ili zategnuta situacija sa Hrvatskom, na primer, za Dačića je prilika da istakne svoje sposobnosti i dokaže kakav je majstor u širenju sociopatije u našoj javnosti.

Ali, svakako, najveća zvezda Vučićeve menažerije psihopatskih tipova jeste Aleksandar Vulin, čije ponašanje, nastupi u medijima, obraćanje javnosti i drugo uvek budu predmet posebne pažnje i zahtevaju dublju analizu. Naravno da je i kod ovog minista (vojnog), kao i kod Dačića, prisutno dosta glume i prenemaganja u njegovim uglavnom patetičnim nastupima, ali postoji kod Vulina neka sasvim originalna lucidnost sa kojom uspeva da zasija i s vremena na vreme i zaseni neprevaziđenog meštra Acu Vučića.

Kada Vulin objašnjava đacima osnovne škole kako moraju otići na Kosovu barem jednom u životu, kako bi “pomazili” neke od pravoslavnih manastira ili kada se obraćajući oficirima počne da bulazni o njihovom “tihom” ulasku u sopstveni dom, nakon velikih žrtava koje su podneli obavljajući svoje vojno-patriotske dužnosti, gde miluju svoju decu – male anđele nad čijoj sigurnosti oni bdiju, onda se teško možete odupreti osećaju da prisustvujete klasičnim psihopatsko-neuspelim izlivima osećanja čoveka čija je emotivno-socijalna inteligencija na razini malog deteta ili pak još niže, možda amebe ili pak nečeg anorganskog…

Poslednji ispad Vojislava Šešelja i njegova neuspešna poseta Hrtkovcima samo je još jedna epizoda u ovom psihopatološkom trileru u kojem će koletaralna šteta biti niko drugi do građani. Da, građani koji gledaju i slušaju ove opasno obolele tipove i pritom nisu svesni da oni šire svoje ludilo i na njih, građane; građani kojima se tri decenije uporno ispiraju mozgovi neverovatnim nebulozama; građani koji su toliko sluđeni da više ni sami ne znaju šta trebaju da rade i kako da reaguju na stanje opšte sociopatije; građani koje razni vučići, vulini, dačići i šešelji uporno trpaju u izolaciju od ostalog normalnog sveta.

(Autonomija / foto:pixabay)