Zašto je zamenik gradonačelnika Beograda izvređao Borisa Dežulovića i Viktora Ivančića? Zato što su se ova dva hrvatska novinara i pisca usudili da kritikuju Beograd ili zato što su se lično zamerili Vesiću&Co? Nije više ni važno… Nakon svih bljuvotina koje je izgovorio Vesić o Dežuloviću i Ivančiću, a koje ne želim ni da pominjem, možemo samo konstatovati da je Beograd izgubio, a ne dvojica hrvatskih pisaca.

Čak ni Vesić ovde nije ispao luzer, ma koliko njegova „odbrana“ časti Beogada bila odvratna i glupa, jer on je samo branio ono što je stekao zajedno sa svojim partijskim&biznis kompanjonima. Najveći luzeri u ovoj tužno-bednoj epizodi su građanke&građani Beograda, kao i svi mi koji imamo tu nesreću da živimo u ovoj sumanutoj državi. Nacionalisitčka matrica podrazumeva da se na svaku kritiku iz Hrvatske ili pak od strane Hrvata mora odreagovati agresivno „kako to oni i zaslužuju“, dok zadovoljna javnost tapše i bodri hrabre srBske branitelje imena i časti zemlje.

A šta su to toliko strašno&neoprostivo izrekli Viktor i Boris pa im to beogradska i srBska raja ne mogu oprostiti? Iskreno rečeno – ništa naročito i verovatno te njihove kritike možda i ne bi došle u centar pažnje medija da se nije zadesio takav polit-propagandni trenutak koji je naprosto vapio za nekim Hrvatima ili tako već prokazanim arhineprijateljima, kako bi se skrenuo pogled javnosti sa nama važno-gorućih problema. Ovu taktiku vlast primenjuje od kada vlada Srbijom i tu nema ništa novo, a Hrvati su uvek pogodna meta, pogotovo dva takva arhinevaljalca kao što su Feralovci Dežulović i Ivančić. Dobro, ruku na srce, ko poznaje njihovo delo konstatovaće da se i ne radi o baš nekim Hrvatima, već naprotiv o dvojici „đavola“ koji su nacionalističku politiku&propagandu uopšte tukli iz svih svojih raspoloživih spisalačko-novinraskih oružja, još tamo od ranih devedesetih godina, kada sam se i lično upoznao sa njihovom „literaturom“.

Viktor i Boris, kao i cela ekipa Feralovaca (Feral Tribjun) pisali su nekim drugim i nama do tada nepoznatim jezikom, ali koji nas je fatalno privlačio jer smo osećali da kroz taj „jezik“ progovara sloboda, autonomija i hrabrost pojedinca, odgovornost za napisanu reč – ma koliko to čudno zvučalo ukoliko ste upoznati sa njihovim radom i nemogućim stilom pisanja i izražavanja. To vam je kao da slušate muziku i pevate reči koje volite, ali ne razumete baš do kraja, međutim ne možete da prestanete jer osećate da u tim rečima, kao i umuzici, ima nešto više i drugačije što ne možete da dokučite (tako smo nekada slušali Džonija i Azru ili EKV). E, upravo takvi su bili Feralovci… I ko zna njihov način pisanja&izražavanja razumeće šta je Boris Dežulović hteo da kaže kada je „ispljuvao“ Beograd i nazvao ga ružnom kasabom. A moglo se to pročitati i kod samog Dežulovića, samo da nije bilo zlobno-propagandne namere da se Boris okleveta i pospe katranom i perjem. Sam Boris kaže da je Beograd nekada bio sjajan grad (nekada je ovaj grad bacao svetla daleko – M. Mladenović) jer su taj grad činili takvi ljudi, a danas tih ljudi nema i ostao je samo provincijski šljam koji nas ubeđuje kako ne možemo da živimo bez njih.

Treba se vratiti Radomiru Konstatinoviću i njegovoj Filozofiji palanke ukoliko želimo razumeti i „incident“ na relaciji zamenik gradonačelnika Vesić & Feralovci. Kada je Dežulović Beograd nazvao provincijskom kasabom onda je dijagnostikovao isti problem kao i Konstantinović, a to je palanački duh koji mi nikako ili pak jako teško prevazilazimo. Kada je Vesić odreagovao na Dežulovićeve kritike Beograda to je, u stvari, bio pravi odgovor „provincije u pozadini“ koja ne ume drugačije… Ona mora da zgromi i iseče u korenu svaki pokušaj kritike jer svoj stil života provincija smatra jedino ispravnim i mogućim. Ukoliko neko pokuša da provincijalcu postavi ogledalo ispred sopstvenog lika i ukaže mu na ružnuću njegovog provincijskog habitusa, taj neko će se provesti kao Viktor&Boris ili možda i gore jer provincija će vam sve lakše oprostiti od suočavanja sa samom sobom. Konstantinović je od problema provincije napravio svetsku „priču“ koja je prevazišla naše balkanske prostore i predstavila se, tom istom svetu, u svojoj suštini jer je bila nadahnuta jednim opštijim principom koji gleda na provinciju iz „avionske perspektive“ – da se poslužim izrazom našeg sociologa Kuljića. A upravo je svet i svetskost – kao nosilac duha i smisla svoga vremena, ono što je Konstatinović hteo da unese i na Balkan, da više ne budemo „komad balege koju je točak istorije presekao na dva dela“ – kako je Krleža pisao o Srbima&Hrvatima, već građani sveta koji su svesni svoje svetskosti, to jeste njihove „uloge“ i smisla njihovog postojanja.

Ovo postojanje se ne može vezati za trivijalno-nacionalističke odrednice Hrvat&Srbin, naprosto su ova određenja preuska jer duh sveta želi da se širi, ali ne kao neki osvajač ili eksplorer-kolonizator već kao neko ili nešto ko/što razume svet oko sebe i u sebi. Nije Konstatinovićeva Flozofija palanke lako štivo, naprotiv, ali je neophodno za razumevanja – kako nas samih tako i sveta od kojeg najčešće, prema svojim provincijskim običajima, bežimo kao od kuge. Sećate li se parole „Beograd je svet“ koju su nosili protestanti devedesetih godina prošlog veka, možda je vreme da sa parola pređemo na dela i stvarno pokažemo da smo u mogućnsoti da opet budemo svet. To je želeo i Konstantinović, ali ne samo za nas, već za ceo svet – ma koliko to sada zvučalo kontradiktorno. Uvideo je naš pisac i filozof kako je borba sveta sa provincijskim duhom započela davno, još tamo kod Sokrata i da traje, nesmanjenom žestinom, i danas samo što su istorijske okolnosti drugačije.

Upravo se u „slučaju“ Feralovci vs. Beograd desio taj clash između svetskosti i provincije, a ko je na kojoj strani nije teško utvrditi ili bolje rečeno: Ko je svet, a ko ne-svet!

Posvećeno Mariju Lupšoru maratoncu iz Ečke koji nije izdržao svoju poslednju trku – sa koronavirusom i otrčao je pravo u nebo

(Autonomija, foto: Vojin Ivkov)