Državni sekretar MUP-a Srbije Vladimir Božović, zadužen za međunarodnu saradnju i unutrašnju kontrolu, izdao je nalog da se hitno okonča istraga napada na ambasade u Beogradu, saznaje „Blic”. Prema saznanjima „Blica”, ispituju se i uloge Aleksandra Nikitovića, tadašnjeg šefa kabineta premijera Vojislava Koštunice, i generala Borivoja Tešića, tadašnjeg komandanta Žandarmerije, zbog činjenice da diplomatska predstavništva nisu zaštićena.

Bivši američki ambasador u Beogradu Kameron Manter tvrdio je da postoje dokazi da je Koštunica lično odobrio napad na Ambasadu SAD-a u Beogradu. Koštuničin DSS demantovao je te navode, tvrdeći da je „Manter pravi primer čoveka koji neistinama hoće da sakrije tragove zlodela koje je njegova zemlja počinila Srbiji od bombardovanja do direktnog mešanja u formiranje vlade”. (Naloženo okončanje istrage o paljenju ambasada,Blic, 22.03.2013.)

Od zapaljene džamije do ambasade u plamenu… U slučaju zapaljene džamije u Beogradu suđenje je u toku, a u slučaju ambasade u plamenu još uvek traje istraga. Pa da li može da se zamisli neefikasnije sudstvo od ovog našeg? Neko će reći da je bolje i ovako sudstvo nego nikakvo. Pa nisam baš tako siguran, štaviše mislim da je nekadašnji “narodni sud”, nastao neposredno posle Revolucije i Drugog svetskog rata, bio pravedniji – o efikasnosti i da ne pričamo – od ovog sadašnjeg mrcvarenja koje sebe naziva suđenjem. A kada nad sudskim procesom lebdi senka političke pozadine slučaja kojim se sud bavi, onda stvari postaju apsurdnije nego u čuvenom Kafkinom Procesu: optuženi se ne pojavljuju u sudu i suđenje se odgađa i po trideset puta, advokati izvrću ionako dvosmislene zakone i prikazuju svoje pravno-akrobatske veštine, optuženi se žale na javni pritisak i politizaciju svog slučaja – kao po pravilu, bilo da su političari, biznismeni, kriminalci ili pak sve to zajedno, optuženi lamentiraju nad sobom kao žrtvom političkog progona “nekih” interesnih grupa i traže zaštitu države. Država doista i štiti optužene, jer im pruža procese koji traju u nedogled, tako da vremenom i javnost, uvek-gladna-senzacija, izgubi interes za pojedine slučajeve. Mene je zbog nekog saobraćajnog prekršaja policija tražila tri puta na “prijavljenoj” adresi, a ja, ko za inat, baš tada nisam bio kod kuće… Išla policija i do mog komšiluka da se raspita gde sam pa čak su i zapretili da će me tražiti na mom radnom mesto ukoliko se ne pojavim pred istražnim organima. Zove me komšija-kolega sa posla na mobilni, nedelja ujutro, i kaže da me je policija tražila i da su zvonili i na njegova vrata, kako bi se raspitali o meni. Odem sutradan u policiju, kažu traži me sudija za prekršaje taj i taj, kucam na vrata kancelarije broja tog i tog, a tamo mi sudija kaže da su pokušali nekoliko puta da mi uruče poziv iz suda ali bezuspešno te su zato poslali policiju da me traži. Rekao sam sudiji da ja nikakvo obaveštenje nemam o pozivu i ispričam mu kako mi je policija maltretirala komšiluk, tražila me nedeljom ujutru itd. Vidim sudiji lepo bilo neprijatno pa me i nije nešto jako rebnuo za onaj saobraćajni prekršaj – nešto para i mesec dana bez dozvole. Samo mi nije jasno zašto su me tražili kao da se radi o opasnom desperadosu, a ne običnom prekršiocu saobraćajnih propisa? Hajde da sam vozio pijan kroz grad i to 160 km na sat pa da razumem zašto me traže – zbog huligansko-nasilne vožnje i ugrožavanja sigurnosti građana i saobraćaja, ali zbog prekoračenja brzine više od 30 km na sat, i to na magistralnom putu, da me policija traži kako bi me sprovela na suđenje za koje nisam ni znao da se događa, e to je već malo previše… Ali dosta o meni, poenta je u sledećem: da sam neki poznati političar ili pak veliki kriminalac ne bi država ni smela da me tretira na način koji me je tretirala. I pravda za sve? I svi smo pred zakonom jednaki? I presumpcija nevinosti? – šio mi ga Đura!

Kada se govori o političkoj pozadini navedenih slučajeva – “džamija” i “ambasada”, a i nekih slučajeva koje ćemo tek navesti, jedno ime se pojavljuje kao zajednički “imenilac” – Vojislav Koštunica! Od slučaja “Specijalnih jedinica”, koje su u znak protesta blokirali autoput, pa preko suđenja zemunskom klanu za ubistvo Zorana Đinđića do “džamije” i “ambasada”, uvek kada bi se pokrenulo pitanje političke pozadine svih ovih slučajeva ime Vojislava Koštunice bi bilo neizbežno. Pa kako to? Zar niko u Srbiji ne može da poveže sve ovo i konačno pozove Koštunicu na odgovornost? Barem da ga ispita u vezi sa nekim “okolnostima”? Ništa. Voja Koštunica je zaštićen kao beli medved i beloglavi sup zajedno! Koštunica je iznad prava i njegov suverenitet kao i lični integritet niko ne sme da ospori, inače se Voja odmah poziva na ustav i svoj moralni kredo koji je neverovatno visok – ako ga neko gurne sa tih moralnih visina ima Koštunica žestoko da se povredi… Ali, ne mogu njemu ništa, jer se on uvek spretno sakrije iza “drugih” ljudi, doduše iz njegove stranke, ali Voja lično ostaje neisprljanih ruku, čiste savesti i sme da nas gleda u oči. Bilo kako bilo, ostaje nam samo da konstatujemo da u Srbiji niko ne sme da krene protiv Koštunice jer će taj ”niko-neko” žestoko uprljati ruke, zatrovati savest naše javnosti, a i neće moći više nikada Srbiji da pogleda u oči. Takva se atmosfera stalno pravi kada se Koštunica spomene u vezi sa nekim škakljivim slučajevima, a za tu atmosferu sigurno nije od presudnog značaja veličina i vrednost njegove besmrtno- političke zadužbine. Koštunica ne može sam da se sačuva od odgovrnosti za političku pozadinu Đinđićevog ubistva na primer, za to mu treba neko drugi ili pak treći… Ko je to? Šta je to? – prosudite sami. Možete poći od onog što se kod nas naziva služb(i)ena tajna…

Zlatko Jelisavac (Autonomija)