Nema pravde u ovoj ludoj zemlji.

Nakon izrečene presude za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, ostao je gorak ukus dvadesetogodišnjeg čekanja da vinovnici budu osuđeni. A i sama presuda je dosta čudna… Ne znamo direktnog izvršioca, jer to nije do kraja dokazano, ali se zna ko je naredio ubistvo, kao i ko su bili oni koji su to ubistvo pripremali i obezbedili svu potrebnu logistiku.

Do političkih nalogodavaca ili naručilaca ubistva Slavka Ćuruvije sud nije ni došao, to jest politička pozadina nije otkrivena, niti se ovim pitanjem sud ozbiljno bavio, kao ni u slučaju ubistva premijera Zorana Đinđića. Naravno, politikanti su odradili svoje, pa su godinama, dok je trajao ovaj mučni sudski proces, koristili slučaj ubistva Ćuruvije za lično-propagandne svrhe, ali ko su bili naručioci ubistva nismo saznali, a – po svemu sudeći – teško da ćemo ikada i saznati.

Ali, da li je baš tako? Da li mi stvarno ne znamo ko je zahtevao od DB-a da izvrši likvidaciju Ćuruvije? Sama činjenica da su likvidaciju izvršili pripadnici DB, a naređenje im dao tadašnji šef ove organizacije, koja je zadužena za državnu bezbednost (kakav cinizam), govori sve… Naručiti ubistvo od DB sigurno ne može bilo ko, već samo neko ko je vrlo blizak ovim strukturama ili kome su pripadnici DB subordinirani. A te davne 1999. godine pripadnici DB bili su poslušnici jedne porodice, koja je imala celu tadašnju zemlju u šaci, kao i građane ove nestale zemlje (SRJ). Da, porodica Milošević ili pak, tačnije, Slobodan Milošević sa ženom Mirom Marković drmali su ovim prostorima, dok im je sin Marko bio pravi srpski despot koji je vladao u rodnom im Požarevcu.

To je bila familija koja je, u tom trenutku, mogla da uradi bilo šta, jer su sve poluge vlasti držali u svojim rukama, a DB im je bio maltene lično obezbeđenje. Slavko Ćuruvija se zamerio porodici Milošević, konkretno najviše Miri Marković, i dotični novinar je bio targetiran od vlasti kao neko ko mora biti „uklonjen“. DB je dobio nalog ili pak naređenje da se mora izvršiti likvidacija Ćuruvije, a ceo zadatak je na sebe preuzeo tadašnji šef DB Rade Mrković, koji je angažovao svoje ljude da prate Ćuruviju i da ga, naposletku, likvidiraju. Slavko Ćuruvija je, neposredno pre ubistva, prošao kroz medijski tretman koji je postao prepoznatljiv za DB-ovsku pripremu za ubistvo… Tretman dobro znan i nama danas.

Setimo se medijske demonizacije Đinđića ili, pak, Olivera Ivanovića, i prepoznaće se „ručni rad“ DB-a. A to znači pripremiti situaciju ili napraviti takvu atmosferu u kojoj će ubistvo targetirane žrtve biti nešto „logično“ ili će barem sam čin biti amortizovan medijskim linčem. Građani su nakon ovog medijskog tretmana Ćuruvije morali da pomisle – ili da je on i zaslužio da ga ubiju jer je „izdao zemlju NATO paktu“ ili pak da u smrtnom strahu kažu sebi: A šta mu je sve to trebalo? Zar mu nije bilo pametnije da ćuti?

I tako je ova „ćutnja“ trajala dvadeset godina dok nismo konačno dočekali sudski epilog. Možemo samo da se nadamo da će osuđeni i odslužiti svojih „100 godina samoće“ i da se stvari neće iskomplikovati u budućnosti zbog žalbi advokata i uočenih „nepravilnosti“ u toku suđenja – kako to kod nas, inače, često biva.

Ali, vratimo se mi nedokazanoj ili, pak, skrajnutoj temi političke pozadine ubistva. Znamo da je ceo proces suđenja, kao i fokus medija, bio određen politikom i trenutnim potrebama političara, ali, bez obzira na sve, u slučaju Ćuruvija nikada nije pokrenuta prava istraga o političkoj pozadini ubistva. Kao da se cela medijsko-politikantska buka i dizala kako bi se ovo pitanje gurnulo u zapećak. Bilo kako bilo, do političkih nalogodavaca se nikada nije stiglo, mada su sve indicije ukazivale na familiju Milošević, a konkretno najviše na Miru Marković, kojoj se Ćuruvija, očigledno, lično zamerio. No, dotična nikada nije ni svedočila na sudu, a kamoli da je odgovarala kao osumnjičena za ubistvo novinara.

Nedavno smo imali prilike da saznamo da je Miri Marković ukinuta i jedina optužnica koju je imala do sada, a to je da je nelegalno dodelila stan nekoj osobi, i to je to… Za druga nedela, kao što je naručenje ubistva, dotična nikada nije odgovarala, štaviše sada je slobodna da se vrati iz dobrovoljnog izgnanstva. Eto, zato sam na početku rekao da nema pravde u ovoj ludoj zemlji, jer osoba koja bi trebala da je predmet istrage zbog osnovane sumnje da je naručilac ubistva sada može da se slobodno vrati u Srbiju bez ikakve bojazni da bi mogla biti optužena i procesuirana zbog navedenog zločina. Jedina nam je uteha da je ovo prva presuda za ubistvo novinara i iskreno se nadamo da će Ćuruvijin slučaj sada da olakša istrage i presude za neka druga ubistva novinara u prošlosti.

No postoji još jedan segment zbog kojeg je, naročito danas, teško pokrenuti pitanje političke odgovornosti i pozadaine ubistva Slavka Ćuruvije. A taj segment je, pogađate, čovek koji obnaša ulogu predsednika Srbije – Aleksandar Vučić. Tada je AV bio ministar informisanja, ali, kako je sam priznao, nije učestvovao u zločinima tadašnje vlasti. Teško je poverovati u to, morao je barem znati šta se događa, to jest šta se priprema. A znamo i da je sam AV pretio Ćuruviji, jer mu se nije dopadalo šta je dotični novinar tada pisao o njemu.

Kada se sve okolnosti uzmu u obzir, svi događaji i akteri tog vremena, možda i nije tako teško doći do nalogodavaca i političkih vinovnika ubistva Slavka Ćuruvije. Naravno, od istražnih organa zavisi da li će politička pozadina ubistva ikada biti i ispitivana, a potom od suda zavisi da li će biti pokrenut i proces. A na nama je, građanima, da ne zaboravimo nikada na ovaj slučaj, kao ni na slučaj novinara Milana Pantića ili Dade Vujasinović, ili pak čisto političkih likvidacija kao što su ubistva Ivana Stambolića, Zorana Đinđića ili Olivera Ivanovića. Ne smemo zaboraviti ni na prebijanja, spaljivanje imovine, pretnje, fizička i psihička maltretiranja novinara ili pak svih onih koji su stradali, jer se nisu slagali ili se pak ne slažu sa režimom. Ne smemo dozvoliti, nikada više, da izvršioci ubistava, a pogotovo politički nalogodavci – ostanu NN lica.

(Autonomija; naslovna foto: N1)