Da li Srbija proživljava sveopšti ekološki ustanak? Ako je suditi po onome što se desilo u Beogradu 11. septembra, može se reći da je došlo do pozitivnog pomeranja nivoa ekološke svesti – i na „brdovitom Balkanu“.

Vreme za buđenje je odavno prošlo i sada je poslednji trenutak da pitanja očuvanja naše prirodne sredine i borbe protiv svakojakih vrsta zagađenja – postanu agenda tzv. zelene politike.

Kako se ova vrsta politike prepoznaje u našem društvu? Zavisno, naravno, koga pitate… Ako pitate vlast, onda ona u ekologiji samo vidi mogućnost da se istrošena opozicija konsoliduje i pokuša da se prikači za neke sveže teme i lica koja nisu eksponirana u politici ili pak nisu prošli „toplog zeca“ režimsko-medijske mašinerije. Za AV-ovce ekologija je samo „zeleni plašt“ iza kojeg su se sakrili svekoliki Đilasi i razne Marinike, ali kao da im ponestaje argumentacije ili im, bolje rečeno, propagandna municija više ne daje željene efekte pa su i sami pomalo zbunjeni. To se moglo zaključiti iz prvih izjava vladinih aktera povodom akcije Ustanak za opstanak koja je organizovana od strane zeleno-političke struje, a koja se kalila na odbrani Stare planine od tzv. malih hidro-centrala, kao i na aktuelnoj borbi protiv kompanije Rio Tinto i njenih pretenzija na litijum u Srbiji. Premijerka Ana Brnabić je izjavila da ne razume zašto se ljudi bune u Srbiji oko ekoloških pitanja kada imamo vladu Srbije koja brine o tome… A ministrica Zorana Mihajlović je ekološki ustanak ocenila kao skriveno politikanstvo ili pak želju da se ekologija prevede u politiku. Upravo se u ovim izjavama predstavnica vlasti može osetiti velika doza lične nesigurnosti i straha od „nepouzdanog&nepoznatog terena“ ekoloških pitanja pa su ih, brže-bolje, prebacile samoj Vladi Srbije kao jedinoj mogućoj alternativi za rešenje, a kategorički odbacile mogućnost da se neko drugi mimo vlasti i „nekompetentan“ bavi temama tzv. zelene politike.

Dok ne pronađu „Đilasa&Šolaka“ i u ekološkom domenu politike vlast će očigledno da se pravi luda i da negira i samo postojanje problema i potrebe zaštite prirodne sredine ili će pak da nastavi u već poznatom ritmu: Ekonomski prosperitet vs. ekologije! Po ubeđenju AV-ovske klike, ekologija ne sme da smeta stranim investicijama, iako one znače masovno trovanje vode-vazduha-zemlje pa samim time i narušavaju zdravlje građana, kao i zapošljavanju domaćih radnika u kompanijama koje dolaze da „rudare“ po Srbiji (vlast je već počela da preti dovođenjem jeftine strane radne snage).

Tako vlast, a šta radi opozicija? To je, po običaju, vrlo kompleksno pitanje, ali i kod desno-konzervativne kao i one levo-građanske opozicije za sada ne vidimo neki jasno formulisan stav po pitanju „zelenog ustanka“ u Srbiji. Kao ni da je opozicija prepoznala političku budućnost ekoloških pitanja, ili se pak uplašila da će joj zeleni građanski pokreti preuzeti primat oponenta vlasti. Vrlo je verovatno da politička opozicija, okupirana svojim „večnim“ temama oko izbornih uslova, i nije sposobna da prepozna nasušnu potrebu nove zelene politike pa je ostala u svojim dobro poznatim okvirima koji se svode na status quo ante. No, možda je i bolje tako jer sa ovakvom opozicijom teško da će i doći do nekih promena u našem društvu, zato stvaranje ekološkog nukleusa, oko koga bi se mogle okupiti neke nove političke snage i pokreti, zvuči obećavajuće, mada nas iskustvo uči da moramo biti jako oprezni. Svakako ne želimo stvaranje nekih eko-nacionalističkih pokreta koji će se bazirati na ponavljanju već poznate matrice o „prirodnoj čistoti“ Srbije koju uništavaju đavoli sa Zapada ili koji će svoju borbu protiv zagađenja okrenuti u očuvanje nacionalnog bića od štetnih uticaja emigranata i strane radne snage.

Naravno da će i vlast, ukoliko proceni da joj ekološki pokreti kvare rejting, to jest umanjuju broj potencijalnih glasača, krenuti da se agresivnije razračunava sa „zelenom agendom“, a i dobra-stara opozicija se neće libiti dodatnog omalovažavanja značaja i budućnosti ekoloških pokreta ukoliko proceni da su njene šanse umanjene na izborima. Mnogo je tu Scila i Haribdi koje prete da zavedu građane, ali je ipak ovaj zeleni put nešto što je vredno truda i budi nadu da će posle višedecenijskog lutanja građanska svest konačno početi da se bavi pravim pitanjima, a ne političarenjem i rijaliti- tračarenjem koje forsira vlast, a bogami i dobar deo opozicije.

Ne trebamo bežati od politike u ekologiji… Bilo bi dobro za naše društvo kada bi pitanja očuvanje prirodne sredine postala dominantna u političkim raspravama gde bi ključnu ulogu igrali upravo eksponenti zelene ideologije. To je nešto što nedostaje našem političkom spektru jer ekologija ne može biti samo trenutno aktuelna politička tema koja se menja po potrebi. Zelena politika iziskuje standarde koji određuju budućnost celog društva, a država mora stajati iza tih standarda kroz zakone koji će jasno formulisati šta se sme, a šta ne. Naravno da su zakoni samo mrtvo slovo na papiru ukoliko sami građani ne prepoznaju značaj ekoloških standarda, a za to je potrebno puno vremena i zalaganja. Možda će ekolozi koji su se borili za Staru planinu i danas ratuju sa Rio Tintom, ali i sa vlašću, konačno promeniti nešto i u svesti građana. Možda će se promeniti nešto i u Zrenjaninu – gradu u kome živim, pa ćemo zajedničkom građanskom akcijom rešiti višedecenijski problem nedostatka pitke vode ili ćemo naterati kineski Linglong da poštuje ekološke standarde za koje, by the way, trenutno ne haju ni Kinezi a bogami ni vlast, naprotiv. Jer ekologija kod nas jeste Ustanak za opstanak bez obzira na sve moguće političke kombinacije i pretenzije.

(Autonomija, foto: Beta)