Jedina razumljiva i predvidljiva taktika režima Aleksandra Vučića jeste: zbuni protivnika ili građane, a onda im obećaj sve i svašta, bez obzira koliko su obećanja nerealna. Naprosto, građani su toliko zbunjeni konstantnom propagandom, da bi se to moglo nazvati sluđenost ili čak utrnulost. Utrnuli su tako da mogu da progutaju sve što im se servira.

Vučić i njegova kamarila uporno i tendenciozno ih dovode u zabludu, pričajući im otvorene laži ili bajke o boljem životu i većim prihodima, koje postavlja u neku samo njemu znanu budućnost, koja će se desiti za dve, tri ili pet godina – i tako od kako je došao na vlast. Vreme je postalo relativna kategorija i mi smo se preselili u večnost.

Nagledali su se građani dolazaka velikih investitora, kao što je bio Mercedes, na primer, koji je trebalo da napravi čudo na Balkanu, a desio se jedan smešan autobus sa prilepljenim mercedesovim znakom; nagledali se građani otvaranja velikih firmi koje su došle uz velika obećanja o ulaganjima i zapošljavanju građana (a za to su i dobijali novce od države/vlasti), a rezultati su bili mršavi ili nikakvi; naslušali su se građani o izgradnji autoputeva, tunela, mostova i ostalih velikih infrastruktrurnih projekata, a videli su, uglavnom, samo postavljanje kamenja temeljaca ili pak zadužene ministre, gradonačelnike, a i samog predsednika kako se slikaju sa lopatama, šlemovima i širokim osmesima. No, u stvarnom svetu naši putevi su najgori u Evropi, imamo najniže plate i najmanje plaćen sat rada, najniži godišnji porast BDP-a i po svim faktorima ne da nismo ekonomski tigar sa Balkana ili najjači u regionu već smo bedniji i od nekih suseda koje, tendenciozno i ničim utemeljeno, smatramo gorim od nas.

U tim novootvorenim fabrikama radnice i radnici rade u nemogućim uslovima i po deset i više sati, bez prava na žalbu i sindikalno organizovanje, tako da ta „moderna postrojenja“ više liče na ranokapitalističke fabrike ili pak manufakture. Ali, u međuvremenu, dok radnici trpe izrabljivanje i maltertiranje na radnom mestu, predsednik Vučić i njegovi trbuhozborci pričaju nam o lepoj sadašnjosti i sjajnoj budućnosti.

Trenutno u Velikoj Britaniji političari, nakon gorljivog zagovaranja istupanja iz EU i velikih obećanja o prosperitetu „starog carstva“, stidljivo pričaju o realnim problemima i ne tako ružičastoj ekonomskoj perspektivi bez EU. Analitičari smatraju da sada više niko ne sme da da veliko ili nerealno obećanje, jer će biti kažnjeni na izborima. Setite se da je čak i ekstremni zagovarač Bregzita, ultranacionalista Najdžel Faraž morao da se povuče zbog toga što je lagao u “žaru borbe”. Dakle, čak i u jednom prilično neracionalnom političkom periodu za Britaniju, društvo ipak nije izgubilo osećaj za neistinu. A mi ne samo da smo izgubili pojam za vreme čekajući svetlu budućnost, već smo odavno postali imuni na laž i bilo kakvu odgovornost. Najsvežiji je primer novopečenog ministra Siniše Malog koji je za sve svoje nepodopštine, koje je napravio u Beogradu a i šire, nagrađen ministarskom foteljom. A izvestan je i najveći hit sezone: Maja Gojković prelazi sa mesta predsednika Skupštine na mesto ministra kulture.

Zamislite samo, u kojoj bi to zemlji sa iole normalnim uređenjem i zakonima koji se elementarno poštuju, mogla da prođe ova poslednja saga o penzionerima i ubeđivanju (udruženim snagama predsednika i premijerke) da je penzionerima u interesu da se ne menja zakon o smanjenju penzija radi „opšteg dobra Srbije“, jer to bi smanjilo penzije, a odmah potom se najavljuje da će novi zakon ipak biti donesen i da će se penzije povećati od 8,4 do 13,3 procenata. Kojom neverovatnom akrobatikom su premijerka&predsednik došli do ovih cifara i procenata, i kako je došlo do tako radikalno oprečnog stava o povećanju, dok smo do pre neki dan slušali kako povećanje penzija za penzionere znači, ustvari, smanjenje istih – može se samo podvesti pod već spomenuto zbunjivanje ili, bolje rečeno, sluđivanje građana.

Pazite vi ovu logiku: „Penzioneri koji su 2014. primali 26 hiljada, dobiće 29.132 dinara. Onima koji su dobijali 35, sledi oko 38 hiljada. Penzioneri sa 45 hiljada, imaće oko četiri hiljade više ili 49,145. Pedeset hiljada dinara ide na 54.541, a penzije od 120 biće – prema najavi – oko 130 hiljada dinara“. Čuveni i kod nas često spominjan odnos ludog i zbunjenog ovde se demonstrira na najbolji mogući način… Mislim da ovo neće progutati ni sami penzioneri bez obzira što očekuju veće i bolje penzije, jer žele da im se vrati ono što im je vlast oduzela/otuđila pod sloganom „za bolje sutra“ ili od dve do tri, a najviše pet godina. Kao da se vlast uplašila najavljene tužbe pred sudom u Strazburu, a izgleda i da je MMF upozorio srpsku vlast na ovaj vrlo izvestan scenario i da će potraživanja biti ogromna.

Samo da se podsetimo jedne notorne činjenice, a to je da penzije nisu zarade koje poslodavci mogu da smanjuju i otimaju penzionerima kako im padne na pamet, već da su penzije neotuđiva imovina koju je radnica/radnik sticao godinama odvajajući deo svoje plate u penzioni fond. Zato niko nema prava da penzionerima oduzima deo njihovih teško stečenih penzija, pa makar to bilo i za opštu dobrobit. Iskreno se nadam da će penzioneri nastaviti svoju borbu i da neće dozvoliti da im vlast zamazuje oči nerealnim obećanjima i izmišljenim brojevima i procentima uz budoćnosne projekcije tipa “samo što nije”, “evo sad će” ili “uskoro i na vašem računu”…

Možda upravo penzioneri mogu da odigraju ključnu ulogu u smeni ove vlasti i postati ona revolucionarna snaga – marksistički govoreći, koja će konačno oterati ove folirante i iluzioniste kojima očigledno ponestaje trikova. Kad već nema nikoga drugoga da to uradi.

(Autonomija / foto: Beta)