Da premijer Vučić od republičkog parlamenta pravi sprdnju, jasno je svakome iole razumnom društvenom biću koje spada u onu jedva četvrtinu građanstva koje se, opet, zanima za politiku. Ako ste deo ove, već pomalo, ezoterične manjine i mazohistički istrajavate u gledanju&slušanju skupštinskih zasedanja, onda ste, pretpostavljam, “uživali” u novim doživljajima naših junaka iz parlamenta. Koliko se sećam, od same obnove višepartijskog sistema, nikada Narodna skupština nije bila unitarnija i više sklona neprikosnovenom vođi kao što je to danas. Možete vi sada da evocirate uspomene na različite parlamentarne okolnosti iz poslednje tri decenije, pa pozivati se na Miloševićev apsolutizam u Skupštini ili pak onaj “dosmanlijski” – kako su im tepali SRS-ovci kada je opozicija bila u velikoj defanzivi. No niti jedna od ove dve supremacijske sile u parlamentu, ma koliko se razlikovale, nisu mi delovale tako spremne da podrže vlast kao ova današnja.

Ovo sot se danas dešava ni Nušić&Domanović ne bi mogli da izmisle, isparodiraju ili iskarikiraju, jer to naprosto prevazilazi mogućnosti razuma, ali i mašte. Neka mi oproste neki časni i dobri izuzeci, ali ja većih čankoliza i dupeljubaca od ovdašnjeg sastava parlamenta, nisam nikada video… Od strane skupštinske većine, to jeste SNS-ovaca i njihovih satelita, došlo je do tolikog izliva erosa prema premijeru da je verovatno i samom predmetu obožavanja, to jeste samoljubivom Vučiću, bilo pomalo neprijatno mada je to sakrio iza svog samozadovoljnog osmeha.

Dragan Marković Palma, visoki funkcioner SPS-a, samo što nije pao na kolena i počeo da celiva premijersku ruku, ali je, usput, u svoju apologetiku i adoraciju Vučića, uspeo i da ubaci ličnog partijskog vođu i ministra vanjskog Ivicu Dačića kao prvog među jednakima koji stoji tu odmah ispod Ace. Topio se Palma od milja, a često je bio i prekidan gromoglasnim aplauzima koji su postali deo obaveznog autoerotiziranog programa u kojem podržitelji vlasti frenetično objavljuju svoju neprikosnovenu ljubav prema vođi/voždu. Zaboravio Palma kako je nekada mrzio “pedere” pa je tako u hipu i na talasu oduševljenja čak i rekao da on nema ništa protiv LGBT populacije; pozvao je i ministarku državne uprave i lokalne samouprave Anu Brnabić da poseti Jagodinu, bez obzira što je dotična deklarisani gej. Doduše, ostao je ipak donekle dosledan svojim homofobnim stavovima pa je kazao da će uvek biti protiv gej parade…

I tako je govorio Palma praćen aplaudiranjem, smehom i odobravanjem od strane vlastodržaca dok se premijer slavoljubivo smeškao. Bilo je toga još mnogo, ali nije za priču ili, bolje rečeno, nema gde da stane unutar skromnih granica ove kolumne, a mora autor i da misli na vaš razum, kao i digestivni trakt koji može da se iziritira usled jakog stresa.

A opozicija? Pa mislim, što se tiče opozicije, da nikada nije bila tačnija ona fraza o ikebanama i fikusima u parlamentu… Daj bože da grešim i da sam pod uticajima prvog i neposrednog utiska, ali ja inertniju opoziciju, čast izuzecima, nikada nisam gledao&slušao u Skupštini. Ako će Voja Šešelj biti “stožer” opozicionog delovanja, onda je ostatku opozicije bolje da sede u skupštinskom restoranu i jedu jeftine krempite nego da troše vreme na prazna prepucavanja. Šešelj nije opozicija trenutnoj većini, vladi & premijeru bez obzira što, zajedno sa svojim isturenim odeljenjem, simulira nezadovoljstvo, bes i neposlušnost ili je opozicija u tolikoj meri koliko je to bio za vreme Miloševićeve vlasti – što će reći izigravaće opoziciju oko nekih efemernih stvari, ali će podržati vlast kada to bude potrebno. I biće batina za pravu opoziciju, za kojom će vlast kad god joj bude potrebno – posegnuti.

Doduše, ovaj “novi” Šešelj izgleda nekako blazirano, kao da su mu, božemeprosti, isprali mozak tamo u haškim “kazamatima”, a još kada ga vidim u lakosta majici, koja je inače bila zaštitni znak Milutina Mrkonjića Mrke iz SPS-a, sve mi to deluje neubedljivo i na silu, kao kada neko hoće da raspali žar stare, davno ugašene ljubavi, ali to naprosto ne ide.

DS, SDS, Dosta je bilo, LDP, LSV bi mogli da izgrade kvalitetnu opoziciju samo kada ne bi bilo toliko sujete i egocentrizma u međusobnim odnosima. Iskustvo iz prethodnih decenija govori da će teško doći do jedinstvenog delovanja opozicije, tim pre jer neke od ovih stranaka očigledno imaju svoje jeftine “dilove” sa naprednjacima.

Slika naše političke zbilje se najbolje vidi upravo u parlamentu, a aktere ove zbilje smo mi sami izabrali na poslednjim izborima. Tek toliko da se podsetimo.

(Autonomija, Foto: Beta)