Sadašnji premijer i predsednički kandidat, kao i koordinator tajnih službi i mnogih političkih stranaka, Aleksandar Vučić, zapravo je najobičniji opsenar koji bezdušno koristi siromašne i očajne ljude kako bi opstao na vlasti.

Dugo je svoj zanat pekao Aca u radikalskoj kuhinji i dočekao je da svoje iluzionističke veštine upotrebi dok gladan narod, željan svega, čeka da ga premijer nahrani i inspiriše novom dozom laži, obećanja o boljem životu koji samo što nije stigao – evo, iduće godine, najdalje za dve… Poslušni mediji, upregnuti u njegovu partijsko-propagandnu mašineriju, danonoćno nas opsedaju slikama, vizijama, rečima Velikog Meštra, od kojih ne možete da se sakrijete već samo možete da pasivno slušate-gledate i odobravate ili pak da proklinjete sopstvenu sudbinu jer vam Vučić iskače iz frižidera, televizora, kompjutera, a još malo, kako je počelo, i iz kreveta.

Pokušavate, ako niste njegov bot-poslušnik ili pak indignirani opservator tzv. DOS-ovske istorije – a to je, prema rečima Vučića&Co najgori deo srpske istorije – da analizirate Vučićeve propagandne spotove, na primer, i da shvatite šta je Meštar hteo da kaže ili poruči u tim spotovima koji kao da su pravljeni za ljude zaostale u razvoju. Prvo sa onim avionom, pa kafanom, a sada sa bibliotekom i knjigom vraćenom posle trideset ipet godina – sve je to doista i namenjeno za ljude sa niskim stepenom političke svesti, ali i za one “samosvesnije” kako bi im smučili i samu pomisao da izađu na izbore i glasaju za nekog drugog kandidata. Vučić u svojoj kampanji želi da svoje verno stado glasača održi što je dalje moguće od potencijalnog uticaja konkurenata, ali da, istovremeno, obeshrabri i obesmisli svaki pokušaj pokretanja nezainteresovanih i pasivnih glasača.

Srpsko glasačko telo je u situaciji sličnoj kao onoj u filmu Trumanov šou, gde vođa, i onaj koji nadzire i kontroliše ceo projekat, ne može da dopusti da glavni akter njegovog rijalitija shvati šta se događa i pokuša da pobegne u stvaran svet. Svesno, a uglavnom nesvesno, glasačko telo u Srbiji glavinja i zabunjeno šeta kao zombiji u seriji The Walking Dead, željno „svežeg mesa“ koje im obezbeđuje Veliki Meštar u vidu iluzija, lažnih nada, obećanja i mržnje prema „DOS-manlijama“, kojim se uzgred okružio, što u vlasti, što među onima koji izigravaju opozicionare.

Kazanova u svojim memoarima spominje dečaka koji mu je doneo poruku od ljubavnice ovog legendarnog osvajača ženskih srca. Čuveni hedonista i razvratnik bio je iznenađen dečakovom moralnom pokvarenošću koja mu je “izbijala iz očiju“ – naprosto je poroke i bludan život doživeo prerano i to mu je spržilo dušu. Tako je valjda nekako i Vučić ušao u politiku, željan moći, uspeha, slave i svega onoga o čemu mlad čovek sanja… Ako je i imao ono malo duše, ona mu je začas spržena među radikalima…

E sad zašto je „briljantni“ student prava izabrao SRS za svoj razvojni put političara – to verovatno samo on zna. Definitivno ne liči na čoveka (a to je utisak koji sam stekao još tamo od devedesetih dok sam slušao/gledao mladog radikalskog pulena) koji ima neki naglašen ideološki background, naprotiv on je oduvek delovao kao političar bez svojstava kome su lični uspeh i moć jedini cilj. I tako se Aca obreo u društvu ljudi od kojih je mogao da nauči mnogo i da to znanje primeni na putu sopstvenog političkog razvoja…

Dobro, nije jedini, ni prvi ni poslednji, ali je njegova genealogija imala ubistveno jasnu i preciznu logiku, kao i resentimansku potrebu da uništava i gazi pred sobom sve one koji su mu zasmetali ili na bilo koji način naudili njegovoj karijeri. Valjda je taj prividno ohlađen bes bio njegova duševna hrana na putu do uspeha koja mu je grejala srce dok je maštao kako će i na koji način da porazi svoje političke protivnike – kao derviš Ahmet Nurudin kojeg mržnja dočekuje svakog jutra na jastuku, kao zmija, i ona mu postaje smisao života.

Nije Vučić nikada imao ideale ili, ako jeste, brzo ih se rešio i zakopao duboko u sebi, jer je shvatio da će lažima, iluzijama i obećanjima lakše da ostvari svoj cilj nego ukoliko se pozabavi pravom istinom i realnim životom građana; nije se nikada menjao niti razočarao u sebe već je samo grabio svaku priliku da ostvari svoj životni cilj: vlast! Isti je Vučić “sto za jednog” i ovaj danas što se trudi da „očuva stabilnost Srbije i zaštiti je od DOS-a“; nema tu razlike, već samo hrpa laži i intriga.

I danas je Srbija taman tamo gde nas je Aca i doveo za ovih pet godina svoje vladavine: na tranzicijskoj vetrometini koju Meštar šara iluzijama o boljem i lepšem životu, a dok je stvarnost, iza ove tanke skrame laži, užasna i surova. Da, dok nam premijer priča o novim fabrikama i investicijama radnici žive bez plata i njihove porodice gladuju; dok premijer ubeđuje građane da je sve super, očajnici preturaju po kontejnerima; dok premijer organizuje buseve sa sendvič-mitingašima, seljaci razmišljaju kako da sastave kraj sa krajem; dok je premijer držao govorancije pred svojim miting-turistima, Dragan Mladenović je krenuo na posao autobusom iz Velike Plane.

Dragan je radnik u fabrici Goša FŠV i tu radi već 35 godina. Platu nije dobio već 15 meseci, a kući je ostavio bolesnog sina i majku. Kako su živeli, to samo Dragan zna kao i njegove očajne kolege. Dragan Mladenović više nije imao nikakvih iluzija, niti se čemu nadao… Uzeo je konopac i obesio se na svom radnom mestu.

Kažu njegove kolege da ga je nedavno kondukter izbacio iz autobusa, jer nije imao da plati kartu. Možda je to bila kap koja je prelila čašu. Možda više nije imao snage da se vrati kući i gleda bedu u kojoj žive on, njegov sin i majka. Možda je mogao da sedne u neki od miting-buseva gde bi dobio sendvič i malo para, ali više nije imao volje ni za to ili je bio dovoljno ponosan da ne traži milostinju od partijskih službenika. Da, to je surova istina u kojoj danas živi veliki deo ove zemlje… To je naša realnost. Dok nam premijer priča bajke o investicijama i boljem životu, za godinu, dve, i uz pomoć svojih poltrona sluđuje ovaj narod.

(Autonomija, foto: www.pixabay.com)