„Uopšte ne mislim da sam ja dobar ministar, verujte mi na reč…“. Ovu je rečenicu pre četiri godine izgovorio tada tek izabrani ministar prosvete Žarko Obradović. (Blic, 11. 8. 2012.)

Čovek je govorio, to jeste samo je potvrdio „mračne“ vizije o sopstvenoj ministarskoj karijeri. No, zašto ministar Žarko Obradović da se sekira kada ima sinekuricu, kao predavač na privatnom fakultetu, gde zarađuje bednih dvesta i nešto hiljadica dinara, pa plus ministarska plata… Mislim, zašto čovek da se petlja u svoj posao i razbija glavu oko gomile problema koji opeterećuju naše školstvo, kada može lepo da otputuje sa porodicom u Tursku, na primer, i tamo se opusti u nekom deluks hotelu sa pet zvezdica, gde boravak od nedelju dana košta koliko i godišnja plata nekog profesora u srednjoj školi. Čemu problemi kada je svet tako lep i šaren i kada se može uživati, a ne znojiti oko nekih gluposti kao što je školstvo…

Tako je verovatno razmišljao naš ministar prosvete čija nonšalantnost, u odnosu prema sopstvenom poslu, jeste neverovatna i teško opisiva. Ne voli ministar da se „smara“ svekolikim gupostima i komplikovanim lavirintima našeg školskog sistema, ali voli da ministruje i bude uvek „blizu vatre“, što nikako ne znači da će naš ministar prosvetni i da se opeče, naprotiv… Biti ministar prosvete u Srbiji znači poslovati u senci važnijih i produktivnijih ministarstava, pa samim tim lični angažman i bavljenje svojim poslom i nije nešto baš na ceni. Mnogo je bolje klimati glavom i praviti se strašan i opasan – ako bezobrazni prosvetni radnici zatraže veće plate, pa još i organizuju obustavu nastave – iza širokih leđa Ivice Dačića, a potom pokupiti svoje platice i uživati bezbrižno u sigurnosti.

Shvatio je Obradović principe rada sopstvenog ministarstva i samo je nastavio „svetlu“ tradiciju svojih predhodnika: ne radi ništa i ostavi drugima da se muče sa nagomilanim problemima (kao što bi to rekli u legendarnoj seriji Mućke: only a fools and horses work)!

No, ministartsvo prosvete samo je ogledalo naše očajne situaciju u školstvu, gde niko nema hrabrosti, a ni sredstava, da započne reforme koje su nam preko potrebne jer debelo zaostajemo za razvijenim svetom. Naše školstvo se nalazi u kamenom dobu otprilike, kada se upoređuje sa sistemima u skandinavskim zemljama na primer. Imao sam tu sreću da kratko radim u školi u Švedskoj kao asistent u nastavi i video sam kako se tamo radi sa decom… Tamo vlada sasvim druga psihologija obrazovanja i vaspitanja i bojim se da će nama trebati decenije prevaspitanja kako bi postigli uopšte nivo svesti koji bi nam, opet, omogućio da uradimo pravu reformu školstva.

Socijalizacija ili uvođenje u društvo je za švedski školski sistem, barem kada je osnovna škola u pitanju, ono što je važno i ono određuje i sam nivo obrazovanja. Tamo se deca ne opterećuju gradivom već se škole trude da obrazuju buduće normalne članove društva koji će biti svesni svoje uloge i važnosti onoga što rade u životu i za društvo. U Švedskoj je čak i pitanje nacionalnosti blisko vezano za društveni status, jer su tamo svesni da samo sigurno društvo jeste garant bezbednosti svih građana, bez obzira na nacionalnost, rasu, veroispovest itd. U Srbiji vladaju sasvim druge „vrednosti“ i dok ih ne promenimo sigurno nećemo napredovati ni u reformi školskog sistema, a ministar Obradović je tipičan primer naše društven neosvešćenosti i nebrige za druge (naša čuvena i česta fraza: „ma boli me briga“ ili još nešto gore…)

Mene, iskreno govoreći, plaše današnje generacije jer su vaspitane da mrze, nipodaštavaju druge i cene samo ono što je „srpsko“. Vaspitanje polazi od kuće, to jeste od roditelja, a mene poduzima jeza kada čujem šta ti roditelji govore i kako svoju decu vaspitaju. Ni u obrazovanju te dece nije ništa bolje jer se oni i u školi takođe uče nacionalnom „ponosu“ i da bolje i lepše od Srbije nema… Ta deca, u suštini, pojma nemaju šta se događa u EU, recimo, ali zato ako samo spomenete ovaj „mrski“ savez država odmah će da reaguju kao bravi branioci nacionalne matrice. Oni su vaspitani i obrazovani na vrednostima koje ne dozvoljavaju Srbiji da napreduje jer ove vrednosti nisu ništa drugo nego samoljubivi nacionalistički pamfleti koji se toj deci utuvljuju u glavu od najmanjih dana.

„Dobro, nije baš sve tako mračno“ – reći ćete. Mračno je, verujte mi, i strašno je i trebaće nam mnogo godina da se oporavimo od posledica vaspitanja i obrazovanja koje su nam donele devedesete godine prošlog veka, a koje su još uvek itekako aktuelne.

Deficit budžeta mogao bi da dostigne ove godine 234 milijarde dinara ili sedam odsto BDP-a, odnosno svega što privreda proizvede za godinu dana. Da bi se ta rupa u kasi pokrila, država će se zadužiti sa 2,3 milijarde dolara koje plaća po visokoj ceni. Uz to, planira i da proda svoje jedino profitabilno preduzeće – Telekom Srbija, bez jasne namere da smanji visoku javnu potrošnju. (Blic, 11. 8. 2012.)

Školski sistem u Srbiji je slika i prilika opšte situacije u ovoj preludoj zemlji… Pa vidite vi samo ove nove političke „elite“ – sve moj do mojega, narodski rečeno. A šta nam obećavaju? Kakvi su njihovi planovi?

Ono što smo čuli od nove vlade Srbije, preko svog ekonomskog glasnogovornika Mlađana Dinkića, jeste da para nema i da je budžet prazan, ali ćemo zato da se zadužimo još više, mada smo već dužni do guše, a potom ćemo da rasprodamo i ovo malo bede što je ostalo od javnih preduzeća i tako krenemo u „srećnu“ budućnost. To je „novi“ plan vlade, znači nova zaduženja i rasprodaja…

Teško nama sa ovim elitama jer oni su, očigledno, spremni da nas prodaju za „kilo čvaraka“ a da ne trepnu i, što je najgore, mi moramo da ih slušamo i trpimo krizne mere koje nam opet isti propisuju, isti oni koji su nas pokrali, izvarali, zadužili.

Nema nama sreće više ovde! Ako doista želimo nešto da promenimo i uradimo za našeg životnog veka, onda moramo da se borimo za Vojvodinu koja će biti nezavisna od uticaja beogradskih terminatora. Moramo ubediti političke elite u Vojvodini da trenutno nema većeg prioriteta od nas samih – Vojvođanki i Vojvođana, i da više nemamo šta da čekamo. Ako se mi nećemo izboriti za svoja prava, onda ćemo ostati da živimo kao vazali i sluge interesa bahatih tajkuna i njihovih političkih eksponenata. Valja nam požuriti dok nisu sve rasprodali i uveli nas u dužničko ropstvo zbog kojeg će nas mrzeti i naši unuci.

Ja ne zastupam niti jednu političku opciju i nisam partijski čovek, samo sam dovoljno svestan da vidim nesreću u kojoj živimo, a ako se ne pobunimo, tek ćemo da vidimo šta je beda i očaj. Ne verujte više u obećanja, ne varajte sami sebe jer neće biti bolje, naprotiv…

Ako želimo bolje, za to se moramo sami izboriti, a ako vojvođanska politička elita to ne razume, onda ćemo morati bez njih jer nas i onako zaborave čim pređu Dunav i odu u Beograd.

Slobodna Vojvodina je naša jedina nada i za to se moramo boriti po svaku cenu. Dosta je bilo iskorišćavanja, mi nismo ničije sluge! Živela Vojvodina!

(Autonomija)