Ovih dana bežim od ludila naše javno-političke scene tako što se trudim da ignorišem sve te količine informacija koje stižu svakodnevno, i to ne na kašikicu, po malo, nego pre bih rekao lopatom nas zasipaju, a bogami i maljem tuku… No, ne žalim se ja, kao svaki prosečan građanin podnosim svoje breme i zajedno sa prijateljima komentarišem i analiziram trenutnu ekonomsko-političku situaciju… Uglavnom se trudimo da istaknemo “bisere” i greatest hits naših političara, ali trenutna inflacija informacija, gafova, političkih trikova, laži, kontraverzi itd. naprosto vas tera da zanemite i otvorenih usta, blaziranog pogleda, zapanjeni stojite. I da iskreno ne možete da verujete da se to stvarno događa. Neverovatno da posle tolikog iskustva sa raznim političkim pajacima i ludama još uvek ima mesta za iznenađenje i šok, ali ovdašnji političari zaista su neiscrpan izvor svekolikih budalaština koje vas zapanje, petrificiraju, slede, a posle toga vam dođe da sebi kosu počupate, prste izgrizete, na ženu izvičete i sl.

Gledam ja na Dnevniku Mlađana Dinkića kako, po ko zna koji put, prodaje maglu obećanjima o stranim ulagačima i kompanijama koje će da preuzmu naše posrnule gigante (tipa Železare u Smederevu), a kada od toga ne bude ništa, onda čovek zaverenički-dobronamerno obeća “plan B” – to je tajna, a kada plan B zaživi ima da Smederevo, sa sve Srbijom, procveta i prosine. Pa cela ova ujdurma sa mlekom, aflatoksinom, zatrovanim kukuruzom – muka mi je, bljuje mi se više od tih priča. Ne mogu više, ljudi, pustite me na miru, hoću malo da dišem, da budem normalan… Da li može da prođe jedan dan, a da ne doživim stres od koga bi građanin neke uređenije EU države sigurno dobio čir na želucu ili pak panični napad? I svakako, mogao da traži odštetu od države sudskim putem.

Taman se malo smirim, sredim misli, zavaram emocije kad evo ga novi šok tipa: nije više standard za mleko 0,05% aflotoksina nego je 0,5% – dosetili se vragovi iz Vlade Srbije kako da doskoče inostranim analizama koje su sada ispale smešne, jer su daleko ispod onog procenta koji je trenutni standard, a bio je i pre nekoliko godina samo što su “evrofanatici” (kako se izrazio ministar poljoprivrede Goran Knežević) pristali na “sulude” EU stnadarde. Aktuelni ministar Goran Knežević je, u celoj ovoj aferi sa mlekom, toliko puta sam sebi uskočio u usta da je pravo čudo kako još može da priča… U svakoj iole normalnijoj državi ovakav ministar bi sam podneo ostavku (nisam DS-ovac niti bili čiji “-ovac”) zbog toga što je uhvaćen u laži, ali ne, u Srbiji će se radije zakoni, norme i standardi menjati i prilagođavati političarima nego što će neko pošteno priznati svoju grešku i podneti ostavku.

Zlatna zora našeg prosvetnog sistema

Grčka ultradesničarska partija Zlatna zora počela je da drži časove grčke istorije osnovcima u jednoj od svojih kancelarija, uz današnju najavu da će nastaviti da drži kurseve „nacionalnog buđenja“ za svoje „male prijatelje“. (Slobodna Evropa, 01.03.2013)

Ova vest deluje prilično bledunjavo i “nevino” naspram vesti koje imamo na domaćem terenu, a osim toga, i sami Grci imaju sigurno većih problema od ovih ultradesničara, mitskog imena – Zlatna zora, koji žele da “edukuju” omladinu i uče ih “pravim vrednostima”. Čudi me da se ovoga kod nas nisu dosetili neki našisti ili dveraši, ali kada bolje razmislim, pa nema ni potrebe… U školama u Srbiji (osnovnim i srednjim) radi mnoštvo naci-osveštenih nastavnika i profesora (nastavnica i profesorki) koji decu poučavaju “srpskim tradicionalnim vrednostima”, i u to sam se sam uverio. U školama, nažalost, regrutuje se svest mladih budućih strastvenih nacionalista koji mrze sve što je sa zapada – osim koka-kole, najki patika, Mekdonaldsa, BMW-a, Mercedesa i sl. – a voli se i obožava sve što je srpsko-pravoslavno.

Pričao mi jedan đak, mrtav ‘ladan, da će jednom ceo svet prihvatiti “stari kalendar” koji je pravi jer je božiji, to jeste pravoslavan je, a onda će svi prihvatiti pravoslavlje jer će uvideti da je tu istina… Nisam ga pitao gde je to čuo/naučio, ali sam ga ipak opomenuo da pokuša malo da razmišlja svojom glavom i da ne prihvata baš sve “istine” kojim ga kljukaju naci-dušebrižnici. Đak je bio zapanjen mojim skepticizmom i zbunjen mojim “neverstvom”, ali je “otkulirao” i odmahnuo glavom kao da je hteo da mi kaže: teško tebi!

Neke đake vidim sa majicama i oznakama raznih ultra desničarskih organizacija, ali ih niko ne opominje za to jer nastavnici/profesori ili se prave ludi ili pak podržavaju đačke “stavove”. Jednog đaka koji je nosio majicu sa slikom Ratka Mladića, upitao sam da li uopšte zna ko je taj čovek, a on mi je ponosno odgovorio: pa srpski heroj! Deca su nam većinom nacionalisti, a dobar deo te većine je izrazito radikalan u svom odnosu prema nacionalnim manjinama, a to nisu izmislili sami ili pak isisali iz malog prsta – to su ih naučili roditelji, nastavnici, profesori! Deca nam žive u izrazito netolerantnoj sredini, u društvu gde su nasilje, mržnja, nacionalizam i rasizam još uvek deo standarda i kulture. No, to nije ništa novo, naša omladina se truje nacionalizmom, a niko nema hrabrosti da se otvoreno suprotstavi naci-lobiju. Našu decu moramo učiti toleranciji, suživotu sa drugima, empatiji, inače nikada se ništa neće promeniti. Biće potrebno neko vreme, možda i nekoliko generacija koje će se učiti sasvim novim vrednostima, da bi imali neke pozitivne rezultate, ali jednom moramo početi sa tom edukacijom. Nije dovoljno samo ubaciti “nove” predmete, tipa građansko vaspitanje, i održati nekoliko seminara obuke za nastavnike već se mora pronaći strategija koja će podrazumevati dugogodišnji i ozbiljan rad, stručnjake, javne rasprave, strpljenje i veliko zalaganje kako bi konačno došli do nekog nivoa koji se podrazumeva u većini zemalja EU. Moramo shvatiti da to nije nešto što od nas očekuje “prezahtevna” Evropa, ne, to moramo uraditi zbog sebe i naše budućnosti. Naš civilizacijski iskorak će biti onda kada nas deca budu pitala zašto smo prihvatali nacionalizam kao društvenu “vrednost”? Zašto smo ćutali ako se nismo slagali sa nacionalističkom politikom? To su neki budući klinci koji će biti bolji od nas, svesniji svoje uloge u društvu, tolerantniji prema drugima… Za njih vredi ulagati, truditi se, živeti! To je naša budućnost, a ne ovi naci-agitatori u školama i drugim javnim institucijama. Ovoj budućoj deci neće moći da “prodaju” aflatoksine u mleku ili pak maglovita obećanja jer će umeti da prepoznaju laž i da se bore protiv nje. Tako treba da bude, pa makar nam i pljuvali na grobove…

(Autonomija)