Oduvek sam želeo da odgovorim, a nikad nisam, na tipske uvrede da ne volim svoju zemlju, da sam izdajnik, špijun, plaćenik, itd. Svako ko je pokušao da napiše nešto protiv vlasti u poslednjih tridesetak godina – mislim pre svega na onu Miloševićevu vlast devedesetih i sadašnju Vučićevu – rizikovao je da bude proglašen izdajnikom i mrziteljem “otadžbine”. „Finale“ ubitačne trke proglašenja najvećeg izdajnika i hejtera desio se krajem devedesetih kada je novinar Slavko Ćuruvija ubijen jer je „dočekao NATO bombe“…

Užasna je to presija biti proglašen izdajnikom i mizantropom sunarodnika. Javnost, ili barem onaj njen agresivniji i radikalniji deo, očekuje „konkretnu akciju“ i čeka na mig vlasti kako bi imala pokriće za verbalni ili pak fizički napad. Etiketa izdajnika i mizantropa dovodi vas u poziciju, koju je sjajno opisao italijanski filozof i pravnik Đorđo Agamben, odbačenosti, odnosno svesnog isključenja nekog iz statusa građanina i proglašenja za građanina „bez svojstava“, nekoga ko više ne postoji kao pravno-politički subjekat i ko može biti i ubijen. Egzekucija ne sme imati pečat ili pokriće pravne države; ovaj pojedinac mora biti ubijen „poput psa“, kako to kaže Kafka, opisujući smrt Jozefa K. u romanu Proces. Kada se neko označi ili odredi izdajnikom ili osobom koja ne voli svoj narod, onda se podrazumeva da prema takvoj osobi ne treba imati skrupula, odnosno da ona i ne zaslužuje da se država bavi njom. Ako ovu prokazanu osobu stigne „zaslužena“ kazna, koju će sprovesti nepoznati egzekutor, svi će smatrati da se desilo ono što se moralo desiti i da je to naprosto sudbina onog ko se usudi da ne voli svoju zemlju.

Primera je u istoriji jako puno, od Sofoklove Antigone i Platonove Odbrane Sokratove – kada su slučajevi izdaje pojedinki i pojedinaca u pitanju, ali bilo je slučajeva i masovne izdaje naroda i običaja, pa čak i „vekovne težnje za uništenjem“ – kao što je to bio slučaj sa karakterizacijim Jevreja od strane nacista i fašista.

Zar nije logično, ukoliko vas država, u kojoj živite, uporno kinji i ponižava, ili vas pak etiketira i svesno proglašava homo sacerom, da takvu državu&vlast ne volite i da se suprotstavljate njenoj nameri da vas uništi? Država/vlast itekako utiče na ljubav pojednca prema istoj i sigurno da može promeniti ovo stanje i u akutnu mržnju ukoliko tog pojedinca izlože državno-režimskoj torturi. Lako je tamo nekom Šveđaninu, na primer, da voli svoju zemlju, kada ga država nije tri veka terala da ratuje i kada mu je obezbedila lep i konforan život. Dok je, naprotiv, zemlju Srbiju lako ne voleti jer ona stalno ratuje sa nekim i izlaže svoje građane svekolikim opasnostima…

A kad malo razmislite, pa zar vam nije jasno da tu ljubav prema zemlji, tzv. patriotizam, inspiriše, kroji i usmerava upravo vlast prema svojim potrebama i interesima – bilo da pokazuje svoju suverenost i nepobedivost pred “velikim silama”, bilo da se dokazuje pred sopstvenim narodom. Matricu ljubavi prema sopstvenoj zemlji uvek određuju vladari, hteli to da priznamo ili ne, a tragedija patriotizma je to što su ti isti vladari, pod plaštom ljubavi prema otadžbini, u stanju da žrtvuju sopstvene građane, kao i da huškaju na one koji se logično pitaju o smislu ove „ljubavi“.

Pročitajte šta je, na primer, pisao Dimitrije Tucović o balkanskim ratovima ili pak tzv. Velikom ratu… Dok se danas samo priča o patriotizmu i žrtvovanju trećine stanovništa zbog odbrane zemlje, niko ne spominje – a Dimitrije Tucović je upravo o tome pisao – imperijalne težnje tadašnje vlasti koje su podrazumevale i rat za tuđe teritorije, pa i proterivanje nepoželjnih naroda sa tih teritorija. I danas to spomenuti znači izreći tešku jeres i svesno rizikovati državni ostrakizam, ali se mora i o tome pričati, pa makar i po cenu proglašenja izdajnikom. Objašnjavati nekom radikalnom kvazipatrioti kako se „izdajom i dezerterstvom“ može voleti, pre svega sopstvena sloboda i nezavisno mišljenje – znači dovesti ga do „pravedničkog“ besa koji neće prezati ni od najoštrijih mera predostrožnosti. A reći, toj istoj personi, da se tako može voleti i svoja zemlja – e, to bi već izazvalo opštu nevericu i teško sablažnjavanje ljudi koji su izrazito režimske provenijencije kada su patriotska osećanja u pitanju.

Možda bi tzv. patriote trebalo malo da pročitaju nešto od Dimitrija Tucovića, na primer, ili, ako im je to suviše suvoparna literatura, mogu da probaju sa Borisom Vijanom – on je sopstveno dezerterstvo i neposluh prema „pozivu“ države opevao kao niko pre njega; pročitajte i roman Dobri vojnik Švejk Jaroslava Hašeka, koji ne opisuje samo užase rata i nesrećnu sudbinu tzv. malog čoveka već i herojstvo odluke o neučestvovanju u velikoj svinjariji – kako je rat okarakterisao pesnik Žak Prever; čitajte Ernesta Hemingveja, Tomasa Mana… ; uverite se šta o svojoj domovini&otadžbini misle Miroslav Krleža ili pak Tomas Bernhard… Šta Bernhard kaže kroz usta jednog od svojih junaka, konkretno iz romana Korektura:

…on u ovoj zemlji propada, i ako nije sklon niskosti onda će u ovoj zemlji i u ovoj državi postati sklon niskosti, i ako nije podla i bestidna priroda, onda će u ovoj zemlji i u ovoj državi postati niska i podla priroda i niska i podla kreatura, prema tome čovek mora, od samog početka, od prvog trenutka kada počne da misli, da beži iz ove zemlje i iz ove države…

Ovde pisac Bernhard piše o svojoj zemlji Austriji gde je, po sopstvenom priznanju, oduvek bio „izložen sveukupnom nerazumevanju i klevetanju“. A voleo je veliki pisac da udara svoje sunarodnike po savesti, naročito zbog „neutralnosti“ tokom nacističke okupcije..

I zato, dobri moji sugrađani, čuvajte se patriotizma, jer to je sklonište svekolikih hulja, kao i nacionalizam. Valja čoveku misliti svojom glavom pa makar zbog toga bio proglašen izdajnikom i hejterom zemlje i nacije. Kao onomad Tomas Man, koji je napuštajući nacističku Nemačku rekao da on nosi i nemačku kulturu sa sobom. Valja razlikovati patriotizam koji nam propisuje država/vlast od ljubavi prema zemlji za koju se boriš kada je braniš od vlasti koja te naziva izdajnikom i zemljomrscem. Tvoja je ljubav, a njihova je mržnja, pa kome obojci a kome opanci…

(Autonomija)