…glupak je, za razliku od zlikovca, u potpunosti zadovoljan samim sobom: da, on je čak i opasan zato što se lako razdraži i prelazi u napad. Stoga moramo biti obazriviji sa glupakom nego sa zlim čovekom. Nikada više ne treba da pokušavamo da glupaka ubedimo argumentima, to je besmisleno i opasno.
Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo da pokušamo da shvatimo njenu suštinu. Jedno je sigurno: ONA U SUŠTINI NIJE DEFEKT INTELEKTA NEGO LJUDSKOSTI.
POKAZUJE SE DA SVAKI JAK SPOLJAŠNJI RAZVOJ SILE POLITIČKOG ILI VERSKOG TIPA POGADJA VELIKI BROJ LJUDI GLUPOŠĆU.
Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon. MOĆ JEDNIH ZAVISI OD GLUPOSTI DRUGIH. Nikada, međutim, neke ljudske sposobnosti, na primer intelektualne, ne bivaju umanjene niti nestaju, već preovlađujući utisak koji razvoj moći ostavlja na određene ljude oduzima njihovu samostalnost – oni, manje ili više nesvesno, odustaju od samostalnosti u situaciji u kojoj se nalaze.
(Ditrih Bonhefer – O GLUPOSTI)

Ditrih Bonhefer je bio nemački teolog koji se odlučno suprostavio nacizmu i glasno propovedao protiv Hitlerove ekspanzivno-rasističke politike. Njegova anti-naci propaganda koštala ga je glave i ubijen je pred sam kraj rata pod optužbom da je učestvovao u organizovanoj zaveri i atentatu na Hitlera. Bonhefer je izneo jednu zanimljivu tezu, da glupost “nije defekt intelekta nego ljudskosti”. Dakle, glupost pre pripada jednom moralno-socijalnom defektu nego što se može pripisati nedostatku intelektualnih sposobnosti, a osobito se glupost rapidno razvija kada se desi “jak spoljašni razvoj sile političkog ili verskog tipa”…

No, razvoj gluposti nije moguć samo kao jednostrana primena sile od strane neke moći/vlasti već je potrebno i pripremljeno plodno tlo kako bi se ona uspešno zapatila jer “moć jednih zavisi od gluposti drugih” – kako to prosto zaključuje Bonhefer. Kakve ubistveno-konkretne zaključke je izveo ovaj teolog razmišljajući o ljudskoj gluposti, dok je posmatrao razvoj nemačkog nacizma, jasno uvidevši da se nacizam ne bi mogao desiti da “društveni” faktor gluposti nije odigrao svoju ulogu. Glupost, znači, nije samo osobina nekih pojedinaca prouzrokovana njihovim intelektualnim deficitom već se ona može i isprodukovati kroz društveni uticaj, tačnije rečeno putem političke propagande. Nacisti su svesno zaglupljivali mase ljudi svojim kvazi-naučnim i jeftinim političkim trikovima, a suštinu nacističke propaganda je najbolje opisao njen tvorac Jozef Gebels svojom “čuvenom” rečenicom: “Stotinu puta ponovljena laž postaje istina!” Ali, kao što smo već zaključili, bez gluposti onih koji prihvataju ovu “istinu”, ovakva propaganda ne bi imala efekta, barem ne u nekim širim ili većim društvenim okvirima. I tako, dok se “pametni” snađu, eto glupaka na vlasti sa svojim fiks idejama, zbog kojih onda stradavaju ljudi u realnosti i za kratko vreme svet glupaci pretvore u ratnu apokalipsu iza koje ostaje pustoš. A onda se pametni češkaju po glavi i pitaju: kako se tako nešto uopšte moglo desiti? Šta ćeš, tako je to kada gluperde zavladaju, a ljudi u njima prepoznaju sopstvenu glupost i pomisle da je to prava stvar i da je končano došlo vreme da tu glupost i ižive. Kako je lepo primetio Albert Ajnštajn: „Ljudska glupost i svemir su beskonačni, ali za ovo drugo nisam siguran.“

Ljudska inteligencija je vrlo kompleksan fenomen koja se ne meri samo IQ testovima… Mi nismo samo inteligentna bića po svojoj logičkoj percepciji već bitan domen, a možda i presudan, našeg promišljanja se nalazi u tzv. socijalnoj inteligenciji, koja je blisko vezana sa, još nedovoljno istraženom, emocionalnom inteligencijom. U svojoj studiji Emocionalna inteligencija psiholog Danijel Goleman ukazuje na područje našeg mišljenja koje je povezano sa emocijama i bez kojeg je nemoguć razvoj socijalne inteligencije. Čovek je društveno biće ne samo iz razloga što on društvenu zajednicu vidi (poima) kao racionalno ostvarenje svojih ličnih interesa, slobode i potreba nego i zato što ta zajednica jeste, ili bi trebala biti, ospoljenje njegove lične ljudskosti. No, ljudskost nije proizvod naših unutrašnjih promišljanja ili doživljaja koje mi onda delimo sa drugima, već je sama proizašla iz društva kao svest o Drugom/Drugima bez koje bi bili samo puka zajednica ljudskih bića, evolucijski ne baš udaljeni od životinjskog krda. Čovek nije svoju svest samo sticao/razvijao logički kalkulirajući o ljudima i stvarima oko sebe već je Druge/Drugo i doživljavao kao deo sebe kroz domen empatije bez koje bi mu “suva” pamet bila od male pomoći; da nema tog osnovnog osećaja “za” Drugo(g), čovek bi bio samo mašina koja misli, a ne ljudsko biće. Empatija je koren našeg društvenog sa-života, ali i finalni proizvod našeg emocionalnog “kalkulisanja”, mada je teško razlučiti da li je emocionalni um uzročnik empatije ili pak sam proizilazi iz empatijskog saživljavanja sa Drugim ili im je koren isti, a možda je i u pitanju nešto treće… Možda je to “ono” što se naziva ljubav… Ne znam, ali put do ostvarenja ljudskosti je komplikovan i traži mnogo žrtve i zalaganja jer za to se moramo izboriti, kako sa sobom tako i sa drugima. I ne postoje gotovi recepti kako ćemo pronaći/zadobiti sopstvenu ljudskost, a prevazići samodostatnu i egoističnu glupost koja nije ništa drugo do fatalni nedostatak osećanja za Drugog.

Svaka vlast je glupa na svoj način – to mogu reći iz ličnog iskustva koje se odnosi na praćenje naše (balkanske) političke scene i to više ima veze sa onim nedostatkom ljudskosti, o kojem govori Ditrih Bonhefer, nego sa intelektualnim kapacitetima pojedinih političara. Može biti neki političar ne znam ti kako inteligentan, snalažljiv ili pragmatičan, ali ako u sebi ne nosi bazičnu dozu ljudskosti, koja će tvoriti empatijsku vezu između njega i društva u kojem živi (vlada), onda mu džaba sva silna pamet. No, ako ćemo gledati po ljudskosti, onda su naši političari, čast retkim izuzecima, empatijska nedonoščad i moralne amebe bez trunke saosećanja za probleme običnih ljudi; “ lutke od krvi bez trunke ideje” – što bi rekao Džoni Štulić. Jedino nam ostaje nada da neće baš biti toliki neljudi pa da će upropastiti i život budućim generacijama, a kako se ponašaju, kako se zadužuju na primer, današnji vodeći političari, teško da će ovi budući imati šta lepo da kažu o “slavnoj” prošlosti. Pre da će im pljuvati na grobove…

Zvuči neljudski, ali šta da se radi, svakome po zasluzi…

(Autonomija)