U svom obraćanju javnosti, putem rubrike Lični stav u listu Danas – što spada u domen „hodanja po užarenom uglju“ sa obzirom na pizmu režimskih političara prema ovim novinama, Olivera Zekić je napisala zanimljivo i, nadasve, nadahnuto štivo… Ogorčena zbog raznih Cvejića, Judita, Koraksa i ostalih Tatalovića, gđa Zekić je krenula u odlučno razračunavanje sa navedenima koji su se usudili da primete da njen izbor za predsednicu REM-a nije bio regularan (tako Cvejić i Popović), a da nije bio ni u demokratskom duhu – to ne vredi ni napominjati.

Razumljivo je zašto je gđa Zekić ljuta na kolege iz REM-a jer nisu podržali njene „dobre namere“, ali zašto se ljuti na Korakse&Tataloviće – o tome ćemo morati malo da porazmislimo. U svom autorskom tekstu gđa Zekić, na samom početku, poziva se, ni manje ni više, na Šopenhauera i njegovu eristiku, tačnije na njegovo delo Eristička dijalektika. No, ne želeći mnogo da se bavi Šopenhauerovim erističkim „trikovima“ gđa Zekić samo nam ukazuje na poslednji 38. trik gde se prelazi, u nedostatku drugih argumenata, na sagovornikovu ličnost: “da ga uvrediš, budeš zloban, zajedljiv, grub, da se pozoveš na ‘životinjsko u čoveku’ i na ono što Šopenhauer naziva – argumentum ad personam” (Nisam ja Žaklina, Danas, 25.12.2020). No, ne želi gđa Zekić da bude gruba, bez obzira na svoje poznavanje Šopenhauera, već želi da nam ukaže da ona neće postati ono što već jesu Tatalovići&Koraksići (grubi, bezobzirni, zlobni itd), već će pre biti kao Aristotel i raspravljaće samo sa onim/onom koji/koja to i zaslužuje: “od stotinu glava, ima samo jedna s kojom vredi raspravljati“ – kako se dotična mudro složila sa drevnim filozofom.

E sad, pošto u te “stotine glava” spadaju i ovi svi već navedeni protivnici, Olivera Zekić se odlučila da tu Hidru od mnoštva glava svede na samo jednu – “zajedničku” sa kojom će ona lično da se razračuna:”Oni nisu jedna od stotinu glava, nego samo deo jedne, zajedničke, sastavljene od hiljada istomislećih, a praznih glava, koje su negde pokupile neku mantru, parolu, pogrdu, frazetinu, pa sada to ponavljaju unedogled, diveći se jedna drugoj, tapšući se po pustim temenima, ubeđene da baš rade pravu stvar svaki put kada nekoga uvrede”.

Nakon pronalaska adekvatne “glave” sa kojom će raspravljati naša junakinja, kreće i u razotkrivanje pravih motiva ovih nemuštih napada na njen integritet koji nemaju veze sa predsednikovanjem u REM-u. Naime, napad na nju nije ništa drugo nego atak na vlast, a samim time na predsednika Vučića koji je, da se ne lažemo, u stvari, pravi cilj ove neviđene hajke a la Tatalović&Koraks. Evo kako to predstavlja gđa Zvekić: “Njihovo polazište je prosto – ako nisi rekao da je Vučić žvalavi, picousti degen, nisi dostojan nijedne pozicije i bićeš predstavljen kao njegovo poslušno kuče, uz hor odobravanja rulje koja je hrabra samo kada zajedno nekoga linčuje”. Ovo je samo deo onoga što je gđa Zekić napisala u svojoj nameri da prenese i opiše sav onaj “oganj i sumpor” koji se sručuje na AV-a&Co od strane raznih, ovoj-vlasti-nesklonih, ljudi. Posle ovog „raskrinkavanja“ aktera zločina protiv vlasti, naša junakinja se ne libi da iskaže vernost AV-u i da će,uprkos tome što je tako zovu zli jezici, i dalje biti “Vučićeva kučka”. Ali sigurno neće biti Vučićev psić – kako ju je drsko predstavio Koraks na svojoj karikaturi, koji šeni pred svojim gazdom, već: “Ja sam Olivera Zekić, predsednica Saveta REM-a, i ne nadajte se da ću pred gomilom da se povučem. To ne znači da ću sa njom da se raspravljam, neću, ali to znači da ću, svaki put, kada bilo ko ponovo pokuša da nasrne na Regulatorno telo, ja ponovo biti ispred. Pa vi probajte, kao sa kučetom”. Sada naša junakinja postaje, poput gospodina Goluže, heroina koja se ne plaši gomile, pa makar tu nepreglednu gomilu predstavljali razni Koraksi i razne Tatalovićke.

Ako ste pročitali tekst Nisam ja Žaklina gđe Zekić, iz Danasove rubrike Lični stav, i ako iole umete da čitate između redova, sigurno ste razumeli pravu intenciju ovog tekstoklepstva. Ne brinu nju ni Koraks ni Žaklina – kao takvi, već je sikira mogućnost da oni postanu vox populi i da se ovi “jeretički glasovi” probiju i do njihovih vernih glasača (kao što se to već Slobodanu Miloševiću desilo), a onda će se medijsko-propagandna slika AV&Co suštinski izmeniti, bez obzira na sve napore njihovih marketinških agencija i ličnih savetnika. Uplašila se Olivera Zekić da bi njihova taktika “pljuni i zapevaj” mogla biti provaljena u javnosti, pa bi onda svi razumeli šta znači ono prenemaganje AV-ovskih mladih pulena u Skupštini – kupovinu vremena do novih “istorijskih” izbora;. Svesna je gđa Zekić da ukoliko javnost shvati da je “car go”, lako bi se moglo desiti da im se lična propaganda obije o glavu; jer sve što navodno govore te “prazne&zajedničke glave” jesu “mantre” koje stalno ponavljaju upravo glasnogovornici AV-ovštine.

A na šta se svodi ova AV-ovština? Pa na jedno veliko ništa, bla bla trućanje i govorenje/mlevenje u prazno iza koje ne stoji ništa “sem mržnje i sujete vlasti” – kako to već Džoni opeva. Eto šta brani i zastupa Olivera Zekić, ne želeći da se “odrekne” – poput Žakline Tatalović. I za sam kraj, mogu reći da jedina stvar sa kojom se slažem sa Zekićkom, u ovom njenom pisaniju, jeste naslov teksta iz Ličnog stava: Ja nisam Žaklina! Niste, gđa Zekić, i nikada nećete biti ni blizu Žaklini Tatalović!

(Autonomija, foto: Pixabay)