U dvadeset trećem članu Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN kaže se: „Svako ima pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada i na zaštitu od nezaposlenosti“. U Srbiji ne da se pravo na rad, koje spada u domen osnovnih ljudskih prava, ne poštuje nego se izvrgava ruglu i ciničnoj „logici“ potpuno deregulisane tržišne potražnje za radnom snagom. Ovde ni mehanizam tržišta u vidu potrebe i potražnje nema smisla, jer su poslodavcima odrešene ruke da sa zaposlenima čine maltene šta žele: da ih teraju da rade prekovremeno uz minimalnu ili nikakvu nadoknadu, da ih slabo plaćaju, pa često i ispod zakonski propisanog minimuma, koji se odnosi na radni sat (a da ne spominjemo da se u Srbiji radni sat plaća tek nešto više od jednog eura i da smo na samom dnu među zemljama u regionu), da radnike teraju i na rad vikendom bez uvećane nadoknade, da su uslovi na radu često ispod svakog higijenskog nivoa, da se ne misli na zaštitu radnika od povreda, da se radnicima zabranjuje sindikalno udruživanje, da se ne prikazuje realna plata već minimalac, a ostatak se radniku isplaćuje, ako se uopšte plati, na ruke, itd.

Nedavno smo bili svedoci jednog neviđenog cinizma na tržištu rada kada su se zrenjaninski poslodavci gorko požalili na nepravedan status u odnosu prema velikoj kompaniji Drekslmajer, koja im „otima“ radnike. Inače, zrenjaninski poslodavci (čast izuzecima) čuveni su po nehumanom odnosu prema zaposlenima. Pored standardnih zloupotreba, usled loših zakona i neefikasne pravne države, ovde se događa i klasična otimačina u vidu oduzimanja od plata radnika za svaku grešku ili pak štetu u procesu rada. Na primer, vlasnici pojedinih lanaca supermarketa poznati su po nemilosrdnoj otimačini – oduzimanju od plate za svaki proizvod koji je oštećen, kojem je istekao datum za upotrebu a nije sklonjen sa rafova, a nadoknada za proizvod koji je nestao ili je oštećen ili ima grešku raspoređuje se ravnomerno svim radnicima od prodavaca do službenika. A čest je i slučaj da su radnici fizički, psihički, seksualno i ko zna još kako – zlostavljani od svojih poslodavaca, a da za sve što im je učinjeno ne smeju ili nemaju kome da se žale. Pa zar je onda čudo što radnici odlaze da rade tamo (Drekslmajer), gde su plate veće i uslovi za rad (daleko od toga da su idealni) – bolji od onih koji im obezbeđuju lokalno-domaći poslodavci.

Nemoć države, loša zakonska regulativa, mito i korupcija, kriminalna privatizacija, loše sindikalne organizacije, radnička nesolidarnost – samo su neki od parametara koji određuju katastrofalnu situaciju. Vlast je isuviše upletena u svoje biznise i dilove sa raznim domaćim i belosvetskim sumnjivim investitorima da bi marila za radnička prava; zakoni su uglavnom loši, a stanje je dovedeno do paroksizma sa poslednjim promenama zakona o radu; mito i korupcija su nešto što se podrazumeva u Srbiji i sami radnici su često, hteli to oni ili ne, učesnici u ovim kriminalnim radnjama; privatizacija javnih preduzeća u Srbiji verovatno je najlošije izvedena od svih evropskih zemalja koje su prošle kroz period tzv. tranzicije, a one koje su izbegle privatizaciju postale su prćije političkih partija, koje iz tih preduzeća izvlače novac za svoje potrebe; sindikati u Srbiji su ili vrlo neorganizovani ili su im pak vođe ogrezle u dilovima sa vlašću pa više rade za interese poslodavaca ili vlasti nego radnika (simbolično i simptomatično je to izraženo u pojavljivanju miinistra za rad Zorana Đorđevića na prvomajskom okupljanu radnika u Beogradu, koji je očigledno bio dogovoren sa sindikalnim vođama); radnici su međusobno uglavnom neorganizovani i nesolidarni, i reaguju samo na probleme koji se tiču njih konkretno i firme u kojoj rade, a sigurno bi poslodavci, kao i vlast, bili mnogo popustljiviji prema radničkim zahtevima kada bi sami radnici umeli da se solidarišu i podržavaju jedne druge, kako u zahtevima tako i u konkretnim akcijama.

Šta nam je činiti? Pošto je situacija akutno loša i nezdrava, onda su i potrebne, barem za početak, radikalne mere otpora bahatosti i nezainteresovanosti vlasti i poslodavaca za probleme radnika. Mogli bi, na primer, radnici da blokiraju proces rada na neko vreme (nekoliko dana, na primer) i tada bi poslodavci/vlast morali da odreaguju i ne bi se usudili da taktikama odugovlačenja ili zastrašivanja da pokušaju da dezorganizuju radnike i razbiju im jedinstvo iznutra. Za ovakvu akciju bi radnici trebalo da pokažu visok stepen solidarnosti i izdržljivosti, i tu bi uloga sindikata morala biti ključna, jer bi oni bili ti koji bi među radnicima širili ideju zajedništva i odgovornosti jednih za druge. Akcija blokiranja saobraćaja zbog neopravdano visokih cena benzina na koju najviše utiču visina državnih akciza – pokazuje da je solidarnost itekako moguća kada postoji zajednička potreba i interes. Radnici moraju biti ujedinjeni – kako je to govorio i pisao stari, dobri Karl Marks, i samo tako će ostvariti svoja prava. Solidarnost i zajednička borba za radnička prava i bolje uslove na radu danas su nasušna potreba našeg društva, tako da pozivi na jedinstvo ne treba da se unapred odbacuju kao restlovi „one socijalističke Jugoslavije“ i prevaziđene komunističke ideologije ,već bi morali biti putokaz za našu budućnost koje, opet, neće biti ukoliko se ne ujedinimo. Nemamo šta da izgubimo sem okova koje su nam „darovali“ nove strukture polit-ekonomskih tzv. elita.

(Autonomija – foto: pixabay)