Nacionalizam je neodvojiv od žudnje za moći. Trajni cilj svakog nacionaliste je da obezbijedi više moći i više prestiža, ne za sebe, već za naciju ili kakvu drugu strukturu u kojoj je odlučio utopiti svoj individualitet. (Džordž Orvel)
Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd. (Danilo Kiš)
O nacionalizmu sam dosta slušao, razmišljao, čitao, pisao i sve sam uvereniji da je nacionalizam po sebi zlo… Nema dobronamernog nacionalizma, to je mit koji su izmislili nacionalisti, pa čak je i granica između ekstremnog i tzv. umerenog nacionalizma vrlo tanka, jer kada ekstremisti krenu da progone ljude drugačije nacionalnosti, iz bilo kog razloga (mada je svejedno, pravi uzrok je patološka mržnja), onda ovi “umereni” ćute ili pak pasivno podržavaju radikalne akcije ekstremista: progone, šikaniranje, fizičko maltretiranje, a na kraju i fizičku likvidaciju. Nedavno sam čuo šalu: „Znate li koja je razlika između nacionaliste i tumora? Pa, tumor može biti i benigni…”
U Bosni sam bio svedok nacionalnog divljanja kada su ljudi “preko noći” postajali nacionalno ostrašćeni i zaboravljali da su objekti njihove mržnje nekada bili subjekti – komšije sa kojima su pili kafu, zajedno roštiljali ili pak pekli rakiju. U Novom Sadu, tačnije u Petrovaradinu, bio sam svedok kada su radikalni jurišnici izbacili celu porodicu iz njihove kuće jer su bili Hrvati… Hrvatski bojnici su pobili članove familije Zec u Zagrebu samo zato što su Srbi i pri tome nisu imali obzira ni prema maloletnoj devojčici jer u njihovim naci-zatrovanim glavama ona je bila samo pripadnik nacije koja se mora uništiti. Primera je mnogo i svi se svode na istu dijagnozu: manjak individualnosti i obilje mržnje prema Drugom.
Ali lako je prepoznati nacionalizam kod drugih i kritikovati ga, ono što teško pada jeste kada ga prepoznaš kod samog sebe u svom čistom, suštinskom obliku… Kako se kaže u Bibliji: “Trn u oko brata svoga vidiš, a balvan u svom oku ne vidiš”. Kako se prepoznaje nacionalizam u sopstvenom “dvorištu”?
Čitam Orvelov tekst “Crtice o nacionalizmu”… Ništa bolje o temi nacionalizma nisam pročitao, ali ne samo iz “teorijskih” razloga nego i zbog retke iskrenosti i humanosti ovog književnika. Orvel nije bežao od sebe i analizirao je i soptvena nacionalna osećanja, a njegovi uvidi su duboki, lični i vrlo bolni, osobito ako se i sami prepoznate u ovim analizama.
“Što se tiče nacionalističkih ljubavi i mržnji o kojima sam govorio, one su dio građe većine nas, sviđalo se to nama ili ne. Ne znam da li je moguće riješiti ih se, ali vjerujem da je moguće boriti se protiv njih, i da je to u biti jedno moralno nastojanje.
To je prije svega pitanje otkrivanja šta smo zapravo, kakva su zaista naša osjećanja, a zatim i ostavljanja prostora za neizbježnu pristrasnost. Ako mrzite Rusiju i bojite je se, ako ste ljubomorni na moć i bogatstvo Amerike, ako prezirete Židove, ako imate kompleks inferiornosti u odnosu na britanski vladajući stalež, ne možete se tih osjećaja riješiti pukim razmišljanjem.
Ali možete barem priznati da ih gajite, i spriječiti ih da kontaminiraju vaše mentalne procese. Emocionalni porivi od kojih se ne može pobjeći, i koji su možda čak i potrebni za političko djelovanje, trebali bi moći koegzistirati sa prihvatanjem stvarnosti. Ali za to je, ponavljam, potrebno moralno nastojanje, a savremena engleska književnost, ukoliko je uopće svjesna važnih pitanja našeg doba, pokazuje kako je malo nas koji smo na to nastojanje spremni.” (Džordž Orvel – “Crtice o nacionalizmu”)
Da bismo se odupreli nacionalizmu potrebno nam je “moralno nastojanje” – kako to Orvel kaže… A gde ćemo ga naći? Pa u sebi, gde bi drugde. Ovaj put buđenja ličnog izbora (individualizma) kao moralne kategorije traje još tamo od grčkih Sofista, a svoj vrhunac zadobija u Kantovoj “Kritici praktičkog uma” – “moralni zakon u meni” je imperativ čoveka kao samosvesnog bića, a taj zakon pak postaje i imperativ dužnosti poštovanja slobode i dostojanstva Drugog, jer ja ne mogu biti slobodan ukoliko nekom drugom osporavam to pravo. Nacionalizam podrazumeva superiornost nacije, ma koliko to nacionalisti pokušavali da prikriju, a samim tim i manjak/nedostatak slobode i prava za one koji su druge nacije.
I, na kraju, šta se može učiniti kako bismo se izborili sa sopstvenim nacionalizmom? Možda je Orvelov “recept” dobar za početak: prepoznaj svoja nacionalna osećanja, a potom ih spreči da kontaminiraju tvoje mentalne procese. Ne treba tu baš mnogo truda: malo ljudskosti, zdravog razuma i ličnog dostojanstva, i shvatićete da je nacionalizam samo jedan od okova koji nam smetaju na putu ka slobodi.
(Autonomija)