Ako gledate seriju The Walking Dead, i ako ste odgledali i poslednji ciklus, onda vam ime Negan izaziva barem blagu mučninu. On je vrlo iritantan tip-negativac koji predvodi jednu grupu preživelih ljudi nakon zombi Armagedona i živi za to da „pije krv“ onim ljudskim bićima koji su imali nesreću da nalete na ovog užasnog sadistu i psihopatu. Svi njegovi ljudi se zovu Negani i služe isključivo njegovim interesima i suludim hirovima. Interesantno je da neki gledaoci u originalnom Neganu vide zgodnog frajera, što je prilično iritantno s obzirom da je u pitanju okoreli ubica i psihopata koji uživa u tome da muči i teroriše ljude…

Poenta je ipak u ovim njegovim Neganima, koji mu služe kao verni psi. Svi smo mi Negani – kako reče jedan od tih nesrećnika. Jedan čovek teroriše sve, svojom bejzbol palicom koju zove Lusil, i niko mu ništa ne sme, jer ima odane ljude oko sebe; nikada se ne zna šta će mu pasti na pamet ili kada će započeti svoj krvavi pir sa palicom, gde ljudske glave pucaju kao lubenice. To je otprilike to što se trenutno događa u ovoj, inače, vrlo uzbudljivoj i napetoj seriji; sve se vrti oko ludog Negana i njegovih hirova, što je već posle druge-treće epizode polako preraslo u dosadu, pa zato jedva čekamo da neko konačno smrsi konce ovom arhi-nevaljalcu, kako bi i serija dobila opet onaj stari/uzbudljivi šmek. Nije baš najjasnije zašto su tu priču o Neganu toliko razvukli, ali dobro, dosta više o seriji…

Srbija se sa Vučićem našla u sličnoj situaciji kao Rik i ekipa iz serije sa ludim Neganom. Pogledajte vi samo te njegove najbliže saradnike i saborce, to je, bez preterivanja, sve Vučić do Vučića, nije jasno zašto i oni polako ne promene svoje ime. Nekada su Vučići imali obavezu da se barem jednom, u svakoj javno izgovorenoj rečenici, pozovu na premijera Vučića, ali sada više nemaju potrebe za time, jer su i onako prerasli u njegove replike koje niko ne doživljava kao individue. Njegovi partijski i ne samo partijski saradnici, izgleda, imaju obavezu da vremenom potpuno napuste sopstveni identitet i umesto sebe predstavljaju Vučića, a to za posledicu ima da se cela Srbija pretvara u Vučićland u kojoj više neće biti mesta za one koji ne liče na njega.

Vučić preko svojih Vučića može da kaže sve što sme, ali i ono što ne sme, pa onda za te rabote koristi svoje još-dovoljno-ne oblikovane Vučiće. Evo na primer ministar Vulin. Taj govori ono što Vučić ne može ili ne sme da kaže, ali često ide i dalje od toga, pa i nagoveštava šta bi premijer mogao reći ukoliko mu to situacija dozvoli ili se pak zgode takve okolnosti, ali ako i ne – ma nema veze, Vulin je tu da „uleti“ kada god i za šta god zatreba.

Ako se Vučiću buni ili ako mu treba glasnogovornik-Vučić koji će reći šta mu srce tišti, onda je tu ministar Dačić. Ovaj ministar je inače specijalizovan za slučajeve kada se premijeru „prikaže“ Rusija, pa onda Dačić mora „sevdahom“ da mu dušu razgaljuje… A ministar Stefanović i njegov tako prepoznatljiv a tako vučićevski cinizam koji ruši sa nogu. Kao kada gledate originalnog Vučića na konferenciji za štampu koji „šamara“ nekog nesrećnog novinarčića koji se usudio nešto kritično da priupita – tada Vučić zaista podseća na Negana iz serije koji sa svojom palicom Lusil ili u ovom slučaju Nebojša, razbija glavudže dosadnih piskarala i zvocala, a koji se usuđuju da sebe zovu novinarima.

Kao cinik nije bio loš ni ex ministar pravde Nikola Selaković, ali je njegov cinizam bio nekako tih i ubitačan, baš onakav kakav ume ponekada biti kod premijera Vučića. Pričala jedna studentkinja da joj je Selaković, kao predavač na faklutetu, jednom prilikom oduzeo flašu vode i bacio u đubre jer se radilo o vodi hrvatskog proizvođača. Tada je Selaković i cinično prokomentarisao da dotična treba da pije srpsku vodu… Vidite kako je Vučić već tada progovarao iz Selakovića i njegovih manira. To je naprosto bila sudbina da se ova dva uma sretnu, a potom i spoje u jedan, to jeste Vučićev i tako nastave da žive u sretnoj simbiozi.

Da situacija postaje krajnje ozbiljna, kada je zombi sindrom a la Vučić u pitanju, svedoči nam i vojni analitičar Miroslav Lazanski. U jednoj tv emisiji ovaj se, mrtav ladan, pretvara u Vučića i „poklon“ ruske federacije, u vidu aviona tipa MIG 29 – komada šest, posmatra upravo onako kako se to vučićevskoj svesti i čini: kao poklon. Uzalud su pitanja voditeljke emisije da li ovde ima „neplaćenog ručka“ i sličnih “provokacija”, Lazanski misli da se poklonu u zube ne gleda i da ga trebamo prihvatiti kao dar sa neba, to jeste od Rusa. Ako nam NATO pokloni džipove i hamere – hvala im na tome – onda nije čudno da nam Rusi poklanjaju avione. Mislim, svako po mogućnostima i dobrim željama, a bogami i namerama… Zašto nam NATO ne pokloni par polovnih F 16 – meditira dalje Lazanski, pa to bi nas preporodilo, to jeste tako bi postali najveća vojna sila u regionu. Ali Amerikanci, to jeste NATO ne želi da se mi puno osilimo pa nam poklanjaju samo neke džipove i opremu koja ne spada u domen tzv. visoke vojne tehnologije. Mada, hvala Amerikancima i na tome, jer je to ipak gest dobre volje. I tako dalje i dalje.

Blago nama.

(Autonomija, Ilustracija: iz stripa „The Walking Dead“)