U ovoj nesrećnoj zemlji novinar je građanin drugog reda ukoliko se ne povinuje pravilima koje određuje vlast. Tako je to već bogami tri decenije ili barem koliko dugo ja pamtim i pratim događanja na domaćoj društveno-političkoj sceni. Zašto je to tako i kako smo to dozvolili – ovde se, pre svega, obraćam svim slobodno-mislećim građanima – pitanje je koje ćemo morati da ostavimo u amanet nekim potonjim genaracijama istoričara, analitičara i ostalih stručnjaka.

U stvari, kada malo bolje razmislim, novinar u Srbiji je u domenu onoga što je italijanski filozof i pravni teoretičar Agamben nazvao homo sacer-om ili osobom koja je izgubila građanski status. Naravno, ovde se misli na novinare koji žele biti nezavisni i kritički raspoloženi prema vlasti, oni su homo sacer-i u našem društvu; njima je nacrtana meta na leđima i oni se nalaze sa one strane „ograde“, odvojeni od „normalnog“ sveta. Takve novinare slobodno možete da uznemiravate i maltretirate kako i kada vam padne na pamet, i psihičkii fizički, a ako vas to ne ispunjava dovoljno onda možete svoj osvetnički gnev usmeriti na porodicu, prijatelje, poznanike dotičnog novinara. Upustva za upotrebu ovog klasičnog proizvoda „minuta mržnje“ (Orvelova 1984) dobićete ukoliko pratite režimske medije i njihove izlive anksioznosti usmerene na „izdajnike i plaćenike“ alias novinare.

Iskustvo nam govori da svaki novinar, koji dospe u žižu javnosti zbog toga što je prošao kroz „toplog zeca“ kojeg je osmislila sama vlast, nastavlja da biva i ubuduće maltretiran, ali sada od strane članova raznoraznih ekstremističkih organizacija ili pak od strane pojedinaca, tzv.građana koji bi da isteraju neku svoju pravdu. Primera imamo u izobilju i tome bi trebalo, svakako, da se posveti jedna ozbiljna studija koja bi se bavila problemom maltretiranja novinara u Srbiji, pa makar kao taksativno-sudbinsko svedočenje o ljudima koji su imali tu zlehudu sreću da se zamere vlastima jer su se usudili da rade svoj posao.

Dinko Gruhonjić je upravo jedan od opisanih homo sacer-a koji, koliko sam pratio, nikada nije bio simpatičan niti jednoj vlasti – a samo takav i može biti novinar koji drži do sebe. Gruhonjić je jedan od retkih-preostalih dinosaurusa one škole novinarstva koja se počela graditi još tamo osamdesetih godina XX veka i bila je izrazito kritički raspoložena prema svakoj društvenoj nepravdi, a ovakva nepravda je, po pravilu, u sprezi sa nekim/nekakvim režimom. Nije Dinko jedini… Žive i deluju još neka oštra pera po ovom našem brdovitom Balkanu – Viktor Ivančić i Boris Dežulović – ex Feralovci su pravi & klasični predstavnici ove „stare“ zanatske škole novinarstva.

Ima ih naravno još dosta, razbacanih po ex Jugoslaviji, ali su, opet po pravilu, u lošim odnosima sa vlastima i često su izloženi svekolikim pakostima od strane prorežimskih političara i njihovih biznismena. Prošli su oni svašta… Glava im je bila u torbi ne jedanput, ali su uvek ostali ono što jesu – novinari koji svedoče o svom vremenu i ljudima. Ako se baviš novinarstvom, ne možeš vršiti „pozitivnu“ selekciju, pa birati samo jednu stranu medalje ili pisati/izveštavati tako da se uvek dopadaš režimu. To su nam ovi oldscooleri pokazali i dokazali na svom primeru…

Bilo ih je i na ratištima&stratištima diljem Balkana i uvek su pisali drugačije od onoga što ste mogli videti, čuti ili pročitati na lojalnim medijima; proganjani su, zatvarani, fizički maltretirani, neki su i izgubili živote boreći se za slobodnu i istinitu reč, ali nikada nisu bili deo neke režimske strukture ili strategije. No, na ovim našim prostorima, a u Srbiji naročito, biti nezavisno-kritički raspoložen novinar znači biti izložen stalnoj opasnosti. Skoro smo imali jedan klasično-režimski instruiran medijski napad na novinarku Žaklinu Tatalović, a slučaj sa ispisivanjem poruka mržnje na zgradi u kojoj živi Dinko Gruhonjić dodatno je doprineo zabrinjavajućem trendu, koji je aktuelna vlast dovela do paroksizma, otvorenog nasilja nad režimsko-neprihvatljivim novinarima.

Ovi napadi i ispadi nasilja inspirisani su od strane vlasti, preko njihovih medija, uz pomoć njihovih poslušnika. Nije neki „zabludeli maloletnik“ sam smislio – ako se uopšte radi o takvom nekom izgredniku – i ispisao grafite mržnje po zidu kvalifikujući Gruhonjića kao ustašu, izdajnika i sl. nego ga je „neko“ vrlo jasno instruirao šta i kako da radi. Ovi „minuti mržnje“ nisu nikakvi incidenti već su logičan nastavak razračunavanja režima sa neposlušnim novinarima, ali i sa svima onima koji se drznu&usude da slobodno-kritički misle.

Današnji predsednik AV je dobar deo svoje političke karijere proveo u teorijskoj pripremi i empirijskoj izvedbi različitih metoda davljenja slobodnih medija, a naročito maltretiranja novinara koji su mu se zamerili tokom njegovog bivstvovanja. Zato se ne treba čuditi ukoliko se napadi na novinare nastave jer to je, naprosto, deo političke startegije aktuelne vlasti – ućutkati slobodu informisanja i izražavanja. A to se, dragi moji, kosi sa Ustavom gde je ova sloboda zagarantovana i neprikosnovena… Da, ali u nekom boljem društvu, odgovornijoj vlasti i sigurnijoj državi – reći ćete. Tako je. I u tom društvu i državi, dodao bih, ljudi kao što je Dinko Gruhonjić, neće biti homo sacer-i već upravo ono što jesu – pre svega slobodni i punopravni građani, ali i glasnogovornici naše savesti.

(Autonomija)