A filozofski se rad ne odvija kao nastrano zanimanje nekog čudaka. On spada u sred srede rada seljana. Kada mladi seljanin uz padinu vuče teške rogove saonice, a potom ih pretovarene bukovim trupcima opasnim nagibom spušta prema svom dvorištu, kada pastir lagano – zamišljenim korakom svoju stoku tjera uz padinu, kada seljanin u svojoj izbi vješto isjeca nebrojene daščice za svoj krov, tada je moj rad od iste te vrste. U tomu se i korijeni neposredna su-pripadnost sa seljanima. Stanovnik grada misli da ide „među narod“ čim se s nekim seljaninom upusti u duži razgovor. Kada odmarajući se od naporna rada uvečer sjednem sa seljanima na banak uz peć ili za stol u kutku s nabožnim predmetima i svetačkim slikama, tada mi najčešće uopće ne razgovaramo. Šuteći pušimo naše lule. Tu i tamo možda padne pokoja riječ, da su drvarski poslovi u šumi pri kraju, da je prošle noći kuna upala u kokošinjak, da će se sutra jedna krava vjerojatno oteliti, da je seljanina Oehmija pogodila kap, da će se vrijeme ubrzo „okrenuti“. Unutarnja pripadnost vlastitog rada Schwarzwaldu i njegovim ljudima proistječe iz stoljetne, ničim zamjenljive alemansko-švapske priraslosti tlu. (M. Hajdeger – Pisma iz provincije)
Njujork, 19. oktobra 1966.
Dragi Martine,
Tvoje jesensko pismo bila je najveća radost, najveća moguća radost. Prati me – s pjesmom i pogledom iz švarcvaldske radne sobe na lijep, živ studenac – još će me dugo pratiti. (Onima kojima je proljeće slomilo i lomi srce, jesen će ga opet ozdraviti). (Hana Arent – Pisma Hajdegeru)
Da, ovo je mogla biti lepa ljubavna priča… A i bila je dok se nije nacizam pojavio u Nemačkoj i zauvek oterao mladu filozofkinju H. Arent iz njene domovine. Mladi, ambiciozni, genijalni filozof M. Hajdeger osvojio je srce lepe Hane… Zavoleli su se pisac Bitka i vremena – možda i najznačajnijeg filozofskog dela u dvadesetom veku i buduća analitičarka i borkinja protiv svekolikih totalitarizama (Izvori totalitarizma – Hannah Arent). Hana je obožavala rad M. Hajdegera, ali Martin nije pokazivao preterano zanimanje za njena dela ostvarena u SAD-u kada je postala nadaleko čuvena po svom filozofskom bavljenju totalitarizmom i totalitarističkim sistemima. Za Martina u njenom radu nije bilo dovoljno “bivstvovanja” i suštinskih pitanja o kojima je on “dumao” u svojoj kolibi na Švarcvaldu; za Martina ona nije bila na nivou njegovih fundamentalno-ontoloških promišljanja; za Martina ona je bila tek “mala” Hana zaljubljena u “zvezdu u usponu” čijem se delu divio čitav svet; za Martina ona je bila njegova asistentkinja i malo nešto više od toga; i ništa više… “Mala” Hana nije prestala da voli Martina ni kada je pobegla za Francusku, gde su joj pronacistički Višijevci umalo došli glave. Sreća pa je američka vlada organizovala “izvlačenje”poznatih evropskih intelektulaca, umetnika i naučnika jevrejskog porekla (snimljen je i film na ovu temu) pa se tu našla i Hana, inače ko zna da li bi ikada uspela da napiše svoja besmrtna dela i verovatno bi završila u nekom od koncentracionih logora smrti. A lepa je bila Hana… I pitam se o čemu je razmišljala dok je čekala spas? Da li je mislila da će joj poznati filozof i nacistički rektor univerziteta pomoći da se spase? Možda su joj ti “višijevski” dani odredili njen život i filozofski rad? Ili se možda nadala da će je Martin potražiti i izbaviti je iz pakla u kome se zatekla… Nije Martin ništa uradio… Da je Hana čekala Martina o njoj se ništa, nikada ne bi ni znalo. Eto ironije, kakvu samo neuzvraćena ljubav može da donese.
A Martin Hajdeger je napredovao… Postao je nacistički rektor univerziteta; održao čuveni inauguracijski govor gde se obratio mladim studentima – “radnicima čelom” i upozorio ih na njihov povesno-sudbinski zadatak, a Adolfa Hitlera alias Firera proglasio “tu-bivstvovanjem” nemačkog bića; objavio Hajdeger i drugo izdanje Bitka i vremena, ali bez posvete (koja je stajala u prvom izdanju) svom mentoru Edmundu Huserlu – “viši ciljevi” su bili u pitanju, a ne to što je Huserl bio jevrejskog porekla. Jednom prilikom je stari profesor E. Huserl izrazio zgražavanje nad primitivizmom Hitlerovih nastupa, a M. Hajdeger je to potvrdio, ali je i zaneseno dodao: “Ali ima tako lepe ruke!”; jednom prilikom je H. Markuze (nemački filozof i predstavnik tzv. Frankfurtske škole koji je takođe glavu spasavao od nacista i pobegao u SAD) video Hajdegera na nekom prijemu kako je ukrasio svoje odelo tada popularnim gvozdenim kukastim krstom; jednom prilikom je M. Hajdeger u intervjuu za nemački Spiegel, nakon rata, izjavio da je u njegovom slučaju, to jeste u nacističkom angažmanu, bilo “iskakanja iz šina”.
Nakon Drugog svetskog rata Hajdegeru je bilo zabranjeno da drži predavanja zbog njegove saradnje sa nacizmom i ko zna šta bi sa Martinom bilo da se za njega nije založila “mala” Hana. Da se recimo filozof Karl Jaspers pitao (i ne samo on) Hajdeger bi mnogo više postradao od “puke” zabrane da drži predavanja. No, Hana nije zaboravila Martina kao što je on nju zaboravio u Francuskoj. Hana je volela Martina i divila mu se celog života. Martin je nastavio da drži predavanja i da meditira o bivstvovanju u svojoj kolibi na Švarcvaldu, a Hana mu je uporno pisala i podržavala ga. Martin nije cenio njeno delo i smatrao ga je odveć “okolnosvetskim” i prizemnim; Martin je više voleo da se druži sa bavarskim seljacima i da sa njima puši lulu i ćuća (priča) o “temeljnim” stvarima: o blagu (stoka), o šumi, o kokoškama, o tome ko je u selu dobio srčanu kap i sličnim fundamentalno-ontološkim temama; i tako do smrti.
(Autonomija)