“Treba shvatiti da ljubav izmišlja drugačiji način trajanja u životu. Da se postojanje svakoga, u iskušenju ljubavi, susreće s novom vremenitošću. Naravno, govorimo li pjesnički, ljubav je također ‘teška želja za trajanjem’. No, više od toga, ljubav je žudnja za nepoznatim trajanjem. Jer, kao što svi znamo, ljubav je nanovo kreiranje života. Da bismo nanovo kreirali ljubav, moramo nanovo kreirati tu rekreaciju.”
(Alen Badju, Pohvala ljubavi)

Još je Platon govorio o ljubavi kao pokretaču (Eros), kao ideji koja se otjelovljuje u ljudskoj ljubavi, a pošto je sama ideja božanske prirode, onda je ljubav ono božansko što nosimo u nama… Po Platonu ljubav je ideja (odatle i izraz platonska ljubav), ali već kod ovog filozofa uviđamo problematiku ostvarenja ljubavi u telesnom, u ono što spade u domen ljudskog. Čovek nije savršeno biće, ali poznajući ideje mi težimo savršenstvu (idealnom); odatle i čuveni mit iz Platonovog dijaloga Gozba gde se govori kako je prvobitni čovek bio savršeno biće, spoj ženskog i muškog u jednom, ali je božanska ljubomora učinila to da se ovo biće podeli na razdvojena ženska i muška bića, te stoga smo u stalnoj potrazi za našom “polovinom”… (Oto Vajninger u delu Pol i karakter takođe koristi ovaj mit kako bi ukazao na svoju teoriju višeslojnog stepenovanja seksualnih karakteristika; mi nismo samo primarno određeni polom – muški i ženski pol, već imamo odličja svog ili suprotnog pola i u sekundarnom, tercijernom, kvartijalnom određenju, te je tako ukazao na kompleksnost naših polnih karakteristika.) Mnogi starogrčki mitovi govore o ljubavi (božanskoj ili ljudskoj ili pak kombinovanoj), a najpoznatiji su mit o Orfeju i Euridici – priča o “izgubljenom telu” ljubavi i mit o Narcisu – priča o samoljublju, to jeste o ljubavi koja je u biti autoerotizovana; kao i mit o Edipu – strah od incestioznosti kao jedan od pokretača kreiranja društvenih zakona, ali priča o Edipu nam govori o “nepodnošljivoj” blizini ljubavi i smrti (Eros i Tanatos) – na ovoj tematici je Sigmund Frojd maltene i zasnovao svoju psihoanalitičku teoriju seksualnosti. No, problem je sa frojdovskim tumačenjima ovih mitova što ih je i suviše podveo pod kontekst seksualnosti gotovo zanemarujući momenat ljubavi; po Frojdu i sama ljubav nije ništa drugo do idealizovana seksualnost. Lucidni francuski filozofski “dvojac” Delez i Gatari u zajedničkom delu Anti-Edip upravo kroz frojdovski “mit” o seksualnosti u Edipu vide temelje autoritarne vlasti – a svaka vlast je po sebi autoritarna. Edip je “seksualna avet” koja razbija porodicu kao ćeliju društva i stoga je njegova sudbina i pokajanje ustvari potvrda porodične osnove društva po šemi: tata-mama-dete. Anti-Edip bi bio onaj koji bi se pobunio protiv ove porodične šeme i na taj način bi nagrizao i smisao svake vlasti; Anti-Edip je pobuna i protiv same teorije seksualnosti (Frojd, Lakan) kao podsvesne želje koju kapitalizam obilato koristi kako bi nas pretvorio u mašine želja – o tome govori i Markuze u delu Eros i civilizacija. Da ne širimo dalje ili pak da ne produbljujemo, možemo zaključiti da u navali seksualnosti gubi se “ono” što nas čini ljudskim bićima – ljubav! A bez ljubavi nema života. I Novi zavet nam govori da možemo imati veru veliku kao planina, ali bez ljubavi ni vera ništa ne znači…

E konačno ja dođe do Alena Badjua zbog koga sam i počeo ovo moje pisanije… Naime, reč je o ljubavi koja uvek predstavlja novo rađanje, jer bez obzira šta i koliko znali o ljubavi ona nam je stalna nepoznanica, jer ljubav i predstavlja ono nepoznato, što nas motiviše da istražujemo “nove predele”. Ljubav, po Badjuu, stoji iza same seksualnosti kao teorije želje jer nije želja ta koja podstiče ljubav da se “probudi” već je upravo obrnuto – ljubav podstiče želju, ona je njen izvor. Zbog toga Badju i govori o ljubavi kao rekreaciji u smislu stalnog obnavljanja ljubavi kao kreacije, kao energije koja prožima neko vreme i određuje ga, da ne kažemo stvara ga. Stvoriti ili kreirati nešto novo znači upustiti se u ljubavni odnos koji može doneti i napuštanje ljubavi kao što je to kapitalističko seksualiziranje ljubavi; naravno da je seks vezan za ljubav, ali promena značenja seksualnosti i njeno predstavljanje u pornografskom smislu, na primer, znači i odustajanje od ljubavi ili pak njeno pervertiranje ka smrti i uništenju (i atomska bomba je kreacija). Da bismo pronašli novi model društva ili pak promenili politički establišment moramo se zapitati koliko smo spremni ljubavi uložiti u tako nešto i da li se uopšte usuđujemo da krenemo tim nepoznatim putem, jer šta god da znamo o ljubavi opet se na ovom putu nalazimo sami i bez iskustva. I Isus Hrist je svojom, to jest božanskom ljubavlju želeo promeniti svet; Isus je ovaploćenje ljubavi koju mrzi svaka vlast jer prava ljubav ne želi da vlada već da voli. Ljubav nije moć i tu politika gubi svaku bitku sa Erosom! Zato crkva ne razume Isusa, jer ona kao institucija vlasti/moći narušava osnovnu doktrinu Hristovog učenja o ljubavi; ljubiti bližnjeg svog je za svaku vlast bedem koji ne može prevazići. Zato dok je ljubavi ima i nade da će se jednom nešto i promeniti jer smo ljudi samo dok ljubavi imamo, ostalo je sve samo političko nadigravanje.

„Ljubav je žudnja za nepoznatim trajanjem. Jer, kao što svi znamo, ljubav je nanovo kreiranje života. Da bismo nanovo kreirali ljubav, moramo nanovo kreirati tu rekreaciju.” – kako kaže Alen Badju. Ovo može biti nauk za svaku buduću akciju… Nepoznato ne treba da nas plaši već da nas inspiriše da probamo nešto novo i drugačije. Svaka vlast pokušava da nas ubedi kako se promene nepotrebne i uzaludne, da samo čine gore. Ali nas ljubav čini drugačijim i odgovornim za našu budućnost! Svaka vlast je nasilje nad ljudima, ali ljubav nas čini pobunjenicima, istražiteljima nepoznatog, onima koji se neće pomiriti sa status quo ante koje pokušava vlast da održi. Volimo jer se ne mirimo sa postojećim!

(Autonomija)