Prvi put postoji šansa da se pristupi dugo razmatranoj izmeni Ustava Srbije, što bi podrazumevalo izmenu preambule o Kosovu, izjavio je Peter Bejer, poslanik nemačke Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u Bundestagu, stranke kancelarke Angele Merkel i istakao da bi to olakšalo proces pristupanja države EU.
(Izmena preambule o Kosovu?, Danas, 9. 4. 2014.)

Nikolić je danas u Beogradu razgovarao s austrijskim političarem Karlom von Habsburgom, unukom posljednjeg cara Austro-Ugarske monarhije i bivšim poslanikom Evropskog parlamenta.
Predsjednik Srbije je, kako se prenosi u saopštenju nakon sastanka održanog iza zatvorenih vrata, rekao da je „sretan što je u mogućnosti da u ovoj godini, kada se obilježava sto godina od početka Prvog svjetskog rata, zajedno sa svojim gostom simbolično pokaže da Srbija nikada više neće ratovati, niti će dozvoliti da bude uvučena u bilo kakve konflikte“.
(Nikolić: Srbija nikad više neće ratovati, Oslobođenje, 8. 4. 2014.)

Valjalo bi da neko u Srbiji povede malo računa i o kulturi sećanja, jer ako se ova “nova” politika nastavi sprovoditi (brisanje prošlosti i ispiranje razuma), postoji realna opasnost da će postojati samo sada ili pak onako kako vlast kaže… Da se sadašnji predsednik Srbije i njegov politički sin – budući premijer – pitaju, devedesete godine prošloga veka bile bi izbrisane iz sećanja Srba, ali i ostalih građana (kako Ustav kaže) ili bi barem bile tako isfrizirane da bi sadašnji vlastodršci lako uhvatili antiratni kontinuitet sa tim davno prošlim godinama, gde bi se videlo da su oduvek bili „dosledni sebi i građanima“. Ovako je nezgodno, stalno ih nešto prozivaju za te proklete devedesete, a bogami i za dobar deo prve dekade 21. veka, kada su bili prilično “radikalniji” nego što su to danas. Neki dan slušam&gledam budućeg premijera kako lamentira nad glupošću onih koji još uvek žive u devedesetim i ne mogu da shvate da se on promenio, kao i da je prošlo vreme DOS-manlija i da narod želi promene i nove ljude. Vešto je premijer-u-potenciji izbacio sebe iz devedesetih, a tamo vratio demokratske romantike i sve one koji su još uvek vezani za to vreme.

U romanu 1984 (znam da se prečesto pozivam na ovo delo, ali tako me podseća na mesto i vreme u kojem živim) postoji odeljenje za brisanje i rekonstrukciju prošlosti, gde radi glavni junak ove Orvelove knjige. Sistematski se briše prošlost, pa i ona najskorija, jer se menjaju članci u novinama, a knjige su ionako zabranjene i nepoželjne. Prošlost se modifikuje prema potrebama vlasti, pa se tako ista ličnost proglašava i za heroja i za izdajnika…

Zamislite vi kako bi današnji predsednik Srbije, dok je još bio radikalno nastrojen, a tome nema ni nekoliko godinica – reagovao na gore spomenutu izjavu poslanika nemačke Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u Bundestagu. Verovatno bi ga prokleo do u deseto koleno, kao što su ne tako davno budućem predsedniku Srbije učinile njegove radikalne kolege. Pa još ni do pre par godina predsednik Srbije bi pre ruku dao nego menjao prvu rečenicu ustava kojeg je sam kreirao; pre bi Tadiću “pljunuo u obraz” nego dozvolio da se pregovara sa EU-om o statusu Kosova… Ili, zamislite vi današnjeg predsednika, dok je bio zamenik predsednika SRS, pa i kada je postao lider naprednjaka, kako se sastaje sa unukom posljednjeg cara Austro-Ugarske monarhije i izjavljuje da je „sretan što je u mogućnosti da u ovoj godini, kada se obilježava sto godina od početka Prvog svetskog rata, zajedno sa svojim gostom simbolično pokaže da Srbija nikada više neće ratovati, niti će dozvoliti da bude uvučena u bilo kakve konflikte“. On koji je do juče potpisivao Šešeljev plan/san Velike Srbije sa granicama Karlobag-Ogulin-Virovotica danas mrtav-ladan razgovara sa poslednjim habsburgovcem i kune se u mirnodopske namere Srbije; priceless – što bi rekao nekadašnji ljuti kritičar, a sada apologeta politike stranke današnjeg predsednika Srbije – Pera Luković.

U davna, pradavna vremena kada se glasalo za ili protiv novog ustava Srbije, zatekao sam se na mestu “kontrolora”, i to u jednom malom, nimalo idiličnom vojvođanskom selu u okolini Zrenjanina. Sa propisane zakonske distance pratili smo koliko ljudi dolazi na glasanje i aproksimativno skupljali podatke. No, svejedno smo zapali za oko meštanima, pa su oni pozvali policiju koja nas je upozorila da se sklonimo jer meštani su “malo čudni ljudi” i umeju biti negostoljubivi i grubi ukoliko procene da nam namere nisu poštene. Jedva mi ubedismo policajca da ne želimo ništa loše i da poštujemo zakon. Na kraju je policajac napustio stratište i poželeo nam sreću… Do nekih pet popodne drugog dana referenduma bilo je očito da referendum neće uspeti, jer nije izašlo dovoljno glasača, a onda najedanput stampedo; ljudi su navalili na glasačko mesto kao da im od toga život zavisi. Jasno je bilo da su se stranački aktivisti razleteli da pozivaju ljude na glasanje jer su dobili obaveštenje iz svojih centrala da će referendum propasti ukoliko ne učine nešto. Aktivisti su bili efikasni i za samo nekih dva sata postignuta je potrebna kvota glasača… (Sve veze sa poslednjim izborima nisu nimalo slučajne i govore nam mnogo o radikalsko-naprednjačkom aktivizmu.)

Bolje je i ne sećati se svega… Zaborav je lekovit… Nije više važno na čemu je nekada sadašnji predsednik insistirao kada je ustav u pitanju, jer danas i on i njegov politički sin zastupaju vrednosti koje su nespojive sa ondašnjim Šešeljovim zamenikom i sekretarom. Valjalo bi ih, iz čisto istorijskih razloga, samo priupitati: a kada ste lagali, gospodo? Juče ili pak nas danas lažete? Ali, možda nije više ni važno. Manimo se sofizama i nepotrebnog sećanja. Ako smo svima zaboravili ili oprostili za sve što nam se događalo u poslednjih četvrt decenije, onda nemamo razloga ni njima da bilo šta prebacujemo. Neka vas, gospodine predsedniče… Neka vas, gospodine premijeru. Volimo te, otadžbino naša… I tako smo zavoleli Velikog Brata…

(Autonomija)