Nije baš praksa da sindikati dobijaju donacije od nepoznatih ljudi, pa makar oni bili i dobre volje, a tek je ozbilno pitanje koliko je to u skladu sa zakonom ili barem moralnim kodeksom koji bi kod sindikalnih organizacija morao biti na višem nivou, od recimo politi?kih partija, jer se one bore ne samo za radni?ke plate ve? i za njihova prava, te je pri?a o skupljanju novca i dobrovoljnim davaocima na vrlo tankom ledu… Ako pak nije re? o donacijama, onda ?e se Samostalni sindikat na?i u vrlo nezgodnoj poziciji, jer to zna?i da su njegove vo?e lagali radnike i javnost uopšte. Ali onda se name?e pitanje: a ko je onda sindikatu dao tolike pare? Spekulacije se kre?u na relaciji država-Fiat…

Ako se dobro se?amo, a nije baš tako davno bilo, država je bila ta koja je izigravala medijatora izme?u Fiata i njegovih radnika, mada je i država manjinski vlasnik u samoj kompaniji. Kažemo da je država izigravala medijatora jer je, tokom štrajka, to posredovanje išlo kilavo, neiskreno, stidljivo, preko volje, dok je Fiat samo ponavljao da razlozi za štrajk ne postoje. Našla se država u neobranom grož?u… Radnici se uskopistili i tražili su – kakva drskost – ve?e plate i bolje uslove rada, a Fiat je zauzeo uvre?en stav tipa: ovako se nismo dogovorili – misle?i pri tome na dogovor sa državom.

Pokušavala je država da se izvu?e iz nezgodne situacije, pa su objavljivali u javnosti argumente zbog ?ega oni ne mogu tu ništa da urade: to je stvar izme?u radnika i vlasnika, ne sme država da se meša, jer ?e to da li?i na neki socijalizam, šta ?e ostale kompanije da kažu, šta ?e re?i EU, itd. Znali su predstavnici vlasti da bi njihovo mešanje, ali i nemešanje, moglo da dovede do rasvetljavanja odnosa izme?u države i Fiata, to jeste da bi se moglo saznati i nešto što stoji kao tajna u toliko spominjanom i famoznom ugovoru. Ispo?etka se država pravila mrtva i nije reagovala, jer se nadala da ?e se radnici umoriti ili uplašiti zbog mogu?nosti gubitka plata ili ?ak i posla, ali vremenom je uvidela da je vrag odneo šalu i da problem postaje mnogo ve?i pa je onda odlu?ila da za sve, naravno, okrivi radnike u štrajku i neuvi?avne sindikate. Ipak je Fiat zaštitni znak “ekonomskog razvitka Srbije”, kao i jedan od bitinih ?inilaca našeg ukupnog izvoza, a samim tim i BDP-a… Zar radnicima i sindikatima nije stalo do Srbije i njenog razvitka?

Taktikom divide et impera pokušala je država da baci anatemu na radnike i sindikalce, kao što to stalno rade sa prosvetnim radnicima u štrajku, ali nešto im to nije pošlo za rukom, pa su ipak odlu?ili da spuste loptu i pokušaju da se naprave nekakav kompromis. Na kraju se ceo štrajk završio dosta bedno po radnike, jer su dobili mnogo manje od onoga što su tražili, a bilo je i vidno razo?aranje kod velikog dela radnika. Država se „izvukla“ iz škakljive situacije, a Fiat je ostao neprikosnoven u odluci da radnicima ne izlazi u susret ili pak da to ?ini na kašikicu uz obe?anje da više ne?e štrajkovati ili barem da to ne?e ?initi neko vreme – što je stvarno presedan u istoriji radni?kih štrajkova uopšte, a da ne pri?amo o tome i da je nezakonito jer je štrajk jedno od osnovnih prava radnika. Ali ovo je Srbija i ovde se pozivati na prava i zakone je veoma naivno. Na kraju je ispalo da je još dobro što su radnici izneli „žive glave“ iz ove borbe ili bolje re?eno – što su zadržali svoja radna mesta.

U filmu Hofa, gde je predstavljen život velikog ameri?kog sindikalnog vo?e Džimija Hofe, koji je od malog i neuticajnog sindikata Timsters – voza?a kamiona, napravio najve?i sindikat u državi koji je brojao milione radnika, mogli ste videti sve neda?e i „de?ije bolesti“ sindikalnog udruživanja. Na kraju je Hofu ispitivao državni tužilac, niko drugo do Bobi Kenedi, jer se sumnjalo da njegov sindikat u vezi sa mafijom, a svoju karijeru je Hofa završio tako što ga je upucao „hitman“ u pravom mafijaškom stilu. Ko je ubio Hofu? Sindikalna konkurencija u kojoj su mafijaši našli više interesa nego sa Hofom? Velike kompanije kojima nije odgovaralo da Hofa postane uzor svim nezadovoljnim radnicima u Americi – a bio je working class hero? Na kraju, i država je imala interes da u?utka nezgodnog sindikalca sa dugogodišnjim stažom borbe za radni?ka prava. Ali ono što nisu mogli da spre?e, a do toga ime bilo najviše stalo, jeste to da se standardi zaštite radni?kih prava, a za koje su se izborili Hofa i njegovi saradnici – više nisu smeli spuštašti, štaviše oni su mogli samo da rastu.

Hofa je napravio bazu koja se ne može tek tako razgraditi mada su ove neoliberalne gazde baš uporne u nameri da sruše ono što je Hofa izgradio. Hofin sindikat je raspolagao ogromnim novcem i sigurno je da neki deo tog novca nije stigao iz „?istih“ izvora i to je sindikalnog vo?u možda i koštalo života. Neka ovi naši sindikalci malo razmisle šta rade i kako izgleda kada u vre?ama donose pare i dele ih radnicima… Neka razmisle da li time kompromituju radni?ke pokrete i kako ?e izgledati zahtevi radnika, u o?ima javnosti, ukoliko se ne operu od ovog ružnog doga?aja.

Bolji standardi i ve?e plate ne dolaze iz „vre?e“ ve? iz duge i teške borbe sa kompanijama i državom koja je uvek, nekako, više na strani velikih i mo?nih investitora. Ako sindikati toga nisu svesni i ako se prodaju za neku crkavicu, a pri tome pristaju na uslove vlasnika koji su ponižavaju?i za radnike – onda ?e boljitak radnika biti na dugom štapu, ako ga ikada i do?ekamo.

Sindikati moraju biti predstavnici i zaštitnici radni?kih prava, a ne produžene ruke interesa privatnih investitora u kombinaciji sa državom. A radnicima ne preostaje ništa drugo nego da se ujedine i izbore za svoja prava i bolju budu?nost.

(Autonomija)